Pozorište

“сем

51 Фурду~

рочито у овој улози, показује нам госпођица неки „зауош | Разте“, којим уме савладати повелике потешкоће, с тога се придружујемо радо повлађивању, којим ју је опћинство често и пуним правом одликовало.

Г. Денегри певао је пре три године на нашем поворишту Фауста, али не пуним успехом. Цењени наш први тенориста не може да нађе онај лирични топ, што га Фауст иште, нити уме владати са „тегла, уосе“ у оној мери, која би одговарала значају партије. Тако му не пође ва руком високо „ћ“ у арији П. чина, након првога сусретаја с Маргаритом. За што јето „ће“ с пуним грлом Форсирао, те се непотребним начином извргао погибели, тога не разумемо. Но не би били праведни да не констатујемо, да је красно његово грло местимице лепу победу одржало; у сцени с Маргаритом, тако званој „Сатђел| Беепе“ био је врло добар, а целе вечери показао се окрет| ним певачем, који располаже прекрасним грлом.

Мефисто г. Теркуција био је добар. Из прва обузе га трема, али се на брво ослободи из ње, те је своју вадаћу добро извео. Глас му није силан, но довољно обсежан и школован, уз то интонација посве коректна, а хрваштину, у којој је певао, изговара врло добро.

Гђица Крамбергерова била је веома добар Сибел. Партија добро јој пристаје, а она ју је лепо отпевала. Г. Антон био је ваљан Валентин. Зборови певали су коректно, али у оркестру су трубе вређале каткад уши. Опером равнао је г. равнатељ Зајц као обично хвале вредном тачношћу. Кућа била је дупком пуна.“

» (Народно позориште у Загребу.) „Ролог“ пише: „Ретко нам се деси прилика оцењивати гостовање код наше драме, те и ако чујемо кад и кад, да сек нама упућује какав члан сродних нам позоришта, искрено исповедамо, да смо тада овловољени, очекујући по искуству већим делом слаб успех. Тим већим изненађењем и задовољством присуствовали смо прекјучерашњем дебит-у г. Милоша Цветића, редитеља и члана београдског поворишта, у новом комаду „Дон Цезар од Базана“. Комад, а још више глумац, успели су у толико, да је гостовање г. Цветића, премда не праћено и не наговештено никаквим неуместним реклгмом, постало разговором свих кругова. Понајпре да речемо неколико речи о комаду, а за тим ћемо се сврпути на ваљаног глумца. „Поп Сезаг де Вапал“ (а не Вазапо) састављен је у гласовитом добу романтичности, када је Виктор Иго у највећем сјају свога великога и неодољивог генија краљевао над Француском књижевности. У многобројну бучну школу његову спада

„и писац овога, новитета, Диманоар. Тај окретни, у састављању и изумевању великих ефеката и нових ситуација повнати списатељ, није се знао отети бујици тада владајућих екстраваганција, али се уздигао далеко више од Сежура, Бушардија, и осталих. Доказ томе је његов „Дон Цезар“ који је уза све своје невероватности и апсурдности ипак имао у себи толико изврених драмских својстава, да св и дан данас налази у репертоару Амбиги-театра. Да равумемо начин и смер,у ком је састављен „Дон Цезар“, морамо помислити, да је написан ва тадањег славног Француског представљача Фридрика Леметра, за кога беше и Виктор Иго написао свога „Ернанија“, „Руј-Блаза“, „Џенара“. „Дон Цезар“ постаде у таковим рукама

и 2"

епохалним делом, те добри Диманоар није мислио, да ћв лоћи време, када ће обојица уснути, да се не пробуде. Али „Дон Цезар“ беше ипак дете маште Виктора Ига. У најсавршенијој му драми, у „Руј-Блазу“, долази исти „Дон Цезар“ у традиционалним његовим крпама, али, како рече један Француски критичар, те крпе беху од сухога злата. Дивна поезија Игове фантазије беше створила у тој“ нузгредној улови особност тако женијалне карактеристике, да није чудо, што је Диманолр хтео у 5 чинова и у прови описати згоде онога, кога беше Виктор Иго у само две сцене неумрлим учинио. Од онда прошле су многе и многе године, романтицизам изчезпу из књижевног света пре од свог највећег песника, Фридрик Ле-

„метр умре оплакан од целога Париза, а „Дон Цезар“ из-

лави само ретко на видело, да развведри својим донкихотијадама тај прозаични наш век, који не верује више његовом племству, и који би га првом приликом дао затворити у лудницу. Толико нека служи за разјасњење саме драме, о којој морамо рећи, да је потпуно успела. Не ћемо се освртати на невероватности, којих ивобилно има тај комад, не ћемо потанко расуђивати карактере тих немогућих особа, које се могу потпуно назвати живућим фразама, само нам је означити успех мајсторскога ваплета и двеју главних сцена, које дишу правом драматиком и духовитошћу. 5

Представа беше изврена, а тим интересантнија, што је први пут ступио у улови Дон Цезара г. Цветић. То је у потпуном смислу речи представљач. Окретност, живахност кретања, непресиљени начин говора вачудише нав у први мах, знајући, колико се иначе по београдској манири раввлачити знаде. Чиме се пак особити таленат г. Цветића истиче, јесте његов карактеристични разговор. Тај вредни глумац знаде изразити сваки осећај наравним и скроз интересантним начином говора и кретања, тако, да се више чини, да он доживљује згоде драме, а не да је научио на изуст своју улогу. Веселу ћуд у прва два чина приказао је г. Цветић извреним хумором и највећом наравношћу, само што је нешто одвише у високим гласовима кричао. Витешки и поновити значај двају вадњих чинова, те ватајана страст нашла је у г Цветића толику вештину и разноликост представљања, да је пуним правом оправдано бурно плескање, којим је ваљани глумац од нашега опћинства почаствован био. Лавор-венац, који је синоћ примио, нека му буде знак, колико је хрватском опћинству у вољу ушао. Истакнути нам је још изврстан изговор г. Цветића. Жао нам је, што нам се не деси прилика чути га још у којој улози, јер смо уверени, да је таленат београдекога глумца свестран. Но како рекосмо: цела представа беше извврсна. Г. Милан играо је интригана Сантарему карактеристично, промишљено у кретањима и изразу лица. Кратка улога та спада међу његове најбоље, само да је мање отезао; одвише је упућен био на шаптаоца. Улога гг. Фијана и Сајевића беху изврсне, а и женске улоге гђце Драг. Фрајденрајхове, а тако исто и мале улоге гђе Сајевићке и гђце Ивке Краљеве биле су верне слике, како их је писац цртао.“

Издаје управа српског народног позоришта.