Pozorište

кућу Борђеву, који му је син; али Ђорђе не зна то, већ |

дрои, да је син баш џелатов, јер га је он одржао. Ха милтон је предао џелату сина на сахрану, кад га ухватише и затворише, а то за то, да не би погубили и нејако дете. Писмо, у коме џелат јавља Ђорђу, да ће Хамилтон добећи, те да га спасе, стигне доцкан, те Хамилтон буде ухваћен Ухватио га Маркиз Аморни, јер је дознао био за то бегство. Ђорђе зна, да је син џелатов, а зна и то, да закон вели, да је то лепо званије наследно, и за то не сме, да се каже својој милосници Марији, но она међу тим довна то. Ово га јако узнемири, па кад још чу, да је Хамилтон ухваћен у његовој колиби скаче у море. Са Хамилтоном се затвара и слуга му Самуило. То је предигра.

Сама драма збива се већ за време Јакова Г. Стјуартовића. Аморни је губернатор у Портемуту, награђен је тиме за то, што је био велик присталица Јелисаветин. Хамилтон је умрђо у тавници, а Самуилу је предао својеручно написан тестаменат.

Ступањем Јакова Т. на енглески престо, и породици Хамилтоновој враћају се права и имање јој; једини познати наследник је Леди Арабела, и Аморни се већ нашао у послу са својима интриганским, себичним и славољубивим намерама. Он не ће да бежи као присталица јелисаветин, он остаје и даље губернатором, па чаки самом краљу пише и иште руку Арабелину. Но ову женску воли и капетан Ричерд, незаконити син Ђорђев и Маријин. Мати му је сада под именом Маријана. Аморни и десна му рука још из предигре Џексон — дознају све лукавством и преваром. Ричерд је унук џелатови богата

наследница не ће поћи за њег. Но није тако. Самуило

је чуо у тавници од Хамилтона, ко је Ђорђе, и примио је тестаменат. Чим је ив тавнице изишао, тражио је Марију и сина јој, да им уручи тестаменат и ваопшти радосну вест. Међу тим се Ђорђе спасао и под именом Бертрама појавио на лађи сина свога; већ је уповнао и жену, али Ћуте обоје. Самуило нађе Ђорђеву породицу и саопшти им, и Ђорђе се већ јавља Аморнију као Хамилтонов наследник, али овај тражи доказа и Самуило трчи по тестаменат, али Аморни пошље своје људе, који Самуила доспу у стан му, тестаменат нађу и – Овај га спали. Но нађе се и других

пре предаду Аморнију. доказа у самога Јакова У артијама матере му Марије Стјуартове нашао је писмо, где стоји, да је Ђорђе син Жамилтонов, а као додатак има, да ЈЕ сам Аморни одсекао главу Марији Стјуартовој. Краљ даје Ђорђу имање и он се венчава са Маријом. А Ричерд узима, Арабелу. Аморни се затвара.

Ово је у кратко садржина, кад додамо јомђ, да је Јаков дошао у Портемут, да му је Аморни подметао 8а-

сед и да га је спасао храбри Ричерд, јер га је известио

благовремено.

Драма је пуна сувише жалосних и тужних призора, и човек мекана срца — има доста прилике да се заплаче. Изведена је вешто, заплет је добар, згодни, препреке, да се осујети ово или оно могућне су,

али је отужно, како се ређају једна за другом, те не

контрасти су |

оссодер Уб Фурог—~

даду, да се сврши драма. У гледаоца се појављује већ негодовање и чисто зловоља, у место да га све занима и да стрпељиво чека крај. Ђорђе је карактерно изведен, Аморни је као увијен зликовац представљен потпуно, пајвише му карактерности, ма и гадне, прибавља то, што не ће да бега, те да буде кукавица. Самуило је сирома, али племенит човек и добар и веран пријатељ, али је нехришћан, јер се свети Аморнију, што га краљ у тавницу баца; сам моли краља, да му то једино допусти, да он Аморнија затвори и напослетку доиста — хвата Аморнија за гушу. Џеке он је једини до краја остао једнака уља. Драмски карактери морају бити доследни — према горњем, са овога гледишта, драма ова није изведена као што треба.

Додаћемо још двоје, баш овом приликом: једно се тиче управе, а друго наше публике,

Зажелили смо се већ једном видити на позорници и који производ српске музе. Ово је већ осамнаеста представа а од наших поворишних дела — гледасмо врло мало. За што да нас туђе боље и више интересује. Имамо наших поворишних дела старијих приличан број, али смо већ заборавили да их имамо, јер нам се не износе.

Наша је публика, на жалост признати морамо, слабо одушевљена за позоришну уметност, ва позоришно уживање. Ако је претплата, пуне су прве клупе, само су претплатници ту. Па бар, да је сваки претплаћен ко би могао и ко би требао, ни по јада: Ако је ван претплате, пуне су клупе по среди и острат, од претплатника, ван претплате је мало, сувише мало. Свакако је жалост, кад се представља пред правним клупама. За сада још не распитујемо за немар од наше публике. Поворишна дружина није била већ пуне две године, па имала је и право, не треба да дође ни за десет, кад је тако хладно примамо. Села скоро па је дочекају раширеним рукама, а миг

У драми су овој били ангажовани сви старији и бољи глумца, али су им роле већ по самој драми искидане тако, да се од њих није могао ни један истаћи, ма да је јпредстава у целини испала на наше задовољетво. Представљаху добро: г. Ружић (Ђорђа а доцније Бертрама), тђа Ружићка (Марију и доцније Маријану). Г. Лукић је старога Самуила извео добро, а можемо рећи и лепо; тако и Добриновић, Џексона, само што интриганске улоге нису за њега. Публика га је вична гледати као шаљивчину, па и у оваким улогама изгледа нам смешан. Г. В Поповићу је требало више рутине у његовој подмуклој улови. Никако не смемо рећи, да је лоше иввео, шта више пре добро; а особито нам је мило, што у њему видимо глумца, који ће временом моћи бити врстан представљач интриганских улога, ако се нарочито одучи од говора у развлак, Он је сваки пут бољи, само нека настави, јер у дружини нема члана за те улоге. Г. Милосављевић (Јаков Т), г. Димитријевић (Ричерд), г. Р. Поповић (Хамилтон), г. Јовановић (Марсел) и гђца Б. Хаџићева (Арабела) одиграли су своје улоге, што су могли боље. с. М.

Издаје управа српског народног позоришта.

—-=>>< “262 еј- 582 _>о==

—___ ________________________--

Зара ОНА ЈЕ_____________---_____-__-_--