Pozorište

сео 119

Фаро

ЉИбтТИЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Цар Јован“. Трагедија у 5 чинова, написао Мита Поповић, приказана је први пут на нашој поворници у суботу 26. децембра 1881.) (Свршетак).

Кад је ова трагедија летос конкурисала ва Накину књижевну награду код „Матице Српеке“, онда су матичини критичари замерили — сећамо се још врло добро — томе, што је писац трагични моменат нашао у превреној љубави Илчиној, у погаженој вери према девојци, а не у погаженој заклетви према Запољи и у изневерењу Запољине заставе.

И ми, пошто смо сада на позорници ову трагедију посматрали, слажемо се потпуно ва критичарима матичиним.

Цар Јован је пре свега јунак, војвода, јавна личност. Он као такав живи, и као такав треба да страда и да пада. Ивневерена љубав, то је код јунака тек ствар секундарне вредности, то је уз главни мотив његовога пада, и страдања још један узгредни мотив, који не проуврокује него само олакшава његов већ другим грешкама, изазвани пад. Па тако заиста и бива у овој трагедији. Војска Запољина удара с тога на Јована, што се овај ВЗапоље одрекао, никако пак због Илке, и Илчина издаја само припомаже, да Јован лакше буде поражен, што би мода и без тога могло бити, јер ратна је срећа свагда неизвесна. Но то није као што треба довољно истакнуто, нити је пад Јованов у каувалној свеви са његовим јавним грешкама, једном речи осовина трагедије није његов прелом од Запоље Фердинанду, него прелаз од Илчиног срца Иванчином.

Па и у колико је јавна радња Јованова у овој трагедији изнесена, и та га не карактерише као човека од карактера. Јер пре свега не треба сметнути с ума, да трагични карактер мора бити велика, племенита, симпатична личност, која не страда са неваљалства него са погрешака у своме карактеру. Цар Јован не показује врло много сталности, много моралне снаге у себи, кад он тако нагло изневерава Запољу и прелави Фердинанду. Зар код моле поштена човека може то на једанпут да се вбуде, бе8 икакве душевне борбе и колебања 2 Песник је требао да узвиси и изнесе свога јунака на неку висину, да видимо како с једне стране високо цени задану јуначку реч, с друге стране како тешко осећа нанесену му увреду. Ова борба треба да је изражена и у његовоме друштву, у околици му. Но ако је Јован, тако да рекнемо, лакомислен, околина му је врло индолентна Што смо приликом рецензије „Крвавога Престола“ приметили, да су многе особе мртве, то и данас морамо и овде да приметимо, да је у околици Јовановој, у војводама његовим, мало живота. Ми, истина, видимо, да су они подељени на два табора: Субота Палатин и Климентије Бакић су за Запољу, а Сретен војвода за Фердинанда. Они кавују и своје мњење, али кад се Јован реши противу Фапоље, они ништа ке раде, него равнодушно сносе своју судбину. Ту је требао да се развије живот Они,којиимају толико осећања зајуначку част и реч, не могу бити више искрени пријатељи и поштовачи

| |

онога човека, који ту реч лакомислено гази. Јован треба погрешком својом и у своме рођеном ђенералном штабу да се осети ослабљен.

Сретен је један, који највише ради, и он је врло згодан карактер за заплет ове трагедије. Он је начелна, присталица Јованова, он се потпуно слаже са Јовановом апоставијом, јер и сам нагиње Фердинанду, алије лични противник Јовану, јер и он из потаје љуби Илку, и то страсно љуби. Па каква средства бира он, да постигне своју цел, да задобије Илку, која га одбија. и превирез Он долави нату мисао, да уклони са света Иванку, коју Илка мрзи, те да се тако Илци додвори. А зар ће тиме цел постићи Зар није то баш противно његовом интересу Зар не би тиме била уклоњена, пречага, која Јована од Илчиног срца дели 2 Та да може, он би требао још нове Иванке да ствара, да отешта Илци приступ до Јовановог срца.

Овде би сада на месту било, да споменемо једну чисто техничку ствар. Први чин заузима читаву једну трећину трагедије. Ове је несаравмерица, а несаразмерица нарушава лепоту. Да је изнесена борба душе Јованове, као што напоменусмо, и да је изведено савлађивање и сузбијање уплива околице му, онда би то са свим згодно у два чина могло подељено бити, а прелом Јованов требао би да дође према симетрији у трећи чин, те би се тако сва техничка неудесност избегла.

То су ето главне, али крупне мане.

Још ћемо да се обавремо на неке ситније.

Тома, Јованов паж, није толико комична колико драстична слика, Ћаскала и приклапала, каквих је некада, на дворовима бивало, ти су били пуни духа. Томини равговори немају духа, и лажи, што их износи, сувише су пресне, да се заиста чу; ити морамо, да се дар Јован и једнога минута са таквом паралажом може вабављати. Овај карактер морао би се или изоставити, или ако се хоће, да се у трагедију одмора ради неколико комичних епивода унесе, оно би га требало модификовати.

Тако исто имали бисмо приметити, да састанак у Јовановом двору између Илке и њенога оца, који ју је за ивгубљену држао, није доста „маркират“. То бива сва свим друкчија сцена, кад отац нађе своју изгубљену кћер, и кад одмах ватим види, које она ишта је у Јовановом двору.

Толико о самоме делу.

Што се тиче глумачког приказа, овоме немамо ништа, приговорити, напротив морамо признати, да је цело друштво овога вечера добро играло.

Приметили смо, да глумци млого лакше играју трагедије, него фине конверзационе игре. Кад их једном патетичан тон обузме, тај их онда целога вечера држи, и они на котурнама прелаве преко свију тешкоћа душевних нијанса, као вешт тоциљач преко леда на својим тоциљачама,

Нарочито су добро решили свој задатак представници главних улога: г. Ружић (цар Јован) и гђа Рајковићка (Илка). М. Д—.

Е

Издаје управа српског народног позоришта.