Pozorište

“соме 176 4#;707—

стак Вукићев,а из неке тобожње личне сујете. Овако малена и незнатна опозиција, па како је

она Перу увредила, како га је изазвала, да се

чак 5збапфе везопе и двобој изродио. Милан је за, своју пренагљеност, за своју непромишљеност какњен, грозно кажњен. Но тиме је баш Пера манифестирао снагу своје воље, једрину свога духа, усљед које ће напокон стабло његовог живота да препукне. И ако је Пера носио и досад у себи клицу трагичног јунака, сада је та клица, истом избила на видик, — судба његова, сврнула је на трагичну стазу. — Пера увиђа у себи своју кривицу, и њему се слуте еве гровне посљедице, којима зло дело може уродити, зато долази ван себе. Но кад дозна доцније да Миланова кривица не само није тако страшна, него да је повод, због кога га је убио, сасвим ништав, или управо, да је Милан са својим понашањем у потпуном праву био, онда наилази очај на њега, и за један тренутак хоће да малакше и себе са света уклони. Но и ако је тело немоћно, дух је још бодар. Калуђеров савет, да грех свој само животом спасти може, утиче као мелем на Перу Сегединца, и он долази к себи. Ми га видимо на сабору у Београду душевно окрепљена. Он држи, да је народна ствар у добрим рукама, али и ту наступи дезилузија, и то каква грозна дезилузија! И у тим приликама избија код њега, још чвретоћа воље. Поверење, које он има у митрополиту, не може одједанпут да се поруши, и зато је баш он узрок, што митрополит живу кожу из сабора, износи. И на крају трећег и све скоро до краја, четвртог чина само је његова воља меродавна. Револуција, коју је он хтео и смислио, та, је постала општом ствари, — нико противу ње ни да би речи. Па тек каква је снага и жељезна тврдоћа Перине воље у петоме чину. Прошавши кроз најгоре телесне муке остао му је дух у његовој првобитној снази, да му се чак и рођена жена, која је с њиме век провела, диви и вели:

„Јуначе, свече, неклониче мој, „несавладани дични соколе“.

При последњој муци као дахоће да малакше, јер се чак на ђавола и врага обраћа, да му само њу отклони. Но и ту подлеже пре противна страна, кћи му Јула, а он изилази после свију мука чист и прекаљен пред престоље небеснога судије. Борба и победа моралнога над материјалним све-

том, победа идеје над земним и временим изведена је у овој трагедији на, највештији начин. Видели смо, да је Пера Сегединац јунак и карактер, да страда и да несрећно окончава, али остаје још питање, да ли није он само мученик, патник, просто невина жртва>2 Ако је он идеалан карактер, ако је страдање његово невино, онда наравски немамо ми у њему трагичног јунака. На ово питање одговарамо ми, да Пера није идеалан карактер, да није узор савршенства, него је човек, који имаде као човек својих мана и недостатака. Пера је одоних старинских Срба, којим се колевка још на, Косовом пољу љуљала, који је тамо одрастао, и који је као зрео човек са оружјем у руци под ћесаревом заставом, а на. ћесарову веру, амо прешао у пуном уверењу, да само под ћесаревим окриљем може бити живота и напретка српском народу. ( тога је он потпуно одан ћесару и његовом дому. Лојалност према ћесару и двору му, и љубав према, српском народу, што му је свуда и мотив и цел, код њега су скоро истоветни појмови; он у своме природном поштењу и не слути шта је то препреденост и безсавестност дипломације ; свако обећање одозго за њега је готов новац, — тоје ето мана и недостатак у карактеру Пере Сегединца, то му је његова слабост и кривица. Зато не може он да појми опозицију Милана Текелије. Тек приповести горњокрајишког калуђера чине код њега обрт. Ту долази он до увиђења, да Србин у овој држави треба, да је мудар и опрезан. Хотевши да накнади народу ону младу снагу, којој је он живот укинуо, он се са свом снагом баца на јавну радњу. Но ма да је мало дошао Е себи, још је доста безазлен, кад мисли, да Србину само странац може бити непријатељ, а, сам Србин Орбину никад. Но и ова његова илузија, руши се на сабору у Београду. Ту наилазе на њега два. пораза. Један је у његовој јавној радњи, а други је удар његовоме очинскоме срцу. Нова светлост пукла је пред Периним очима. Обрт, што га је Пера у својим наворима и у својој радњи само у полак учинио био, сад се сасвим допунио, — окренувши се потпуно на противну страну. Трагичност његовог карактера донела је са собом, да је оно оружје, које је до сада дизао, па и сада још хтео да подигне у корист ћесареву, сада на противну страну — против самог ћесара окомио. Па и после толиких дезилузија,

пе