Pozorište

соја 184 Фиеду~

њему веле стручни оцењивачи, да је он „отворио Србима двери новога света, и покавао им нову духовну стазу, по којој у нас још није нико до њега пошао.“ Тек после његове смрти почела сву вас озбиљније обрађивати народна музика, којој је он поставио темељ, оставив својим посљедницима, да они

докончају започето дело.

Од свију посљедника највећу пажњу — својим радовима и генијалним продуктима своје душе — привукао је на се уважени компониста — Даворин Јенко, ка-

пелник при српском краљевско-народном позоришту. Његов живот, као и све оне мучне фазе и препоне, на које мора наићи сваки човек, који се бави уметништвом у нашој средини — док се није успео на ступањ, у коме се сад налави — остављам оном лицу, које му буде писало бијографију; ја ћу само у кратко извести сва она дела, која је он за тако кратко време извео, задахнув их будношћу и величином свога ђенијалног духа. Прво је издао ЗЛоуепзКке резше Ј. књига, у којој су 12 песама, за тим: З]оуепзКе пагодпе резше Ш-гу књигу, у којој су 6 песама, даље: Ргебегпоуе резте, у којој су такођер 6 песама. За тим је издао: „Српске, хрватске и словенске песме“ — ва тим је у засебном издању издао много хваљену и опште примљену — „Српску химну“ — осим тога је по Корнелију прерадио литургију за мушки збор. А од како је капелник при народном позоришту, равним позоришним комадима преко 80 песама, које су вазда са општим допадањем и одобравањем дочекиване

за ово кратко време компоновао је ту

и примљене. Он је потпуно појмио и схватио дух наших народних мелодија, и често се у његовим композицијама опажа по гдегде лепо уметнута и обрађена каква чиста, народна мелодија, зачињена лепотом његових ђенијалних осећаја.

"Он је, исто као и Корнелије, појмио: да на народу највећој мери утиче његова рођена песма, — мелодија, коју је он сам, у винуо, и с тога се и Јенко вазда држао овог правилног пута, којим смело ходе само они, који имају одважности и духа, који предвиђају моћ, да ће бити у стању, да се

часовима бујног одушевљења, са срца

успну на ступањ савршенства и лепоте у оној мери, у колико се то може захтевати од једног композитора у оваким садањим нашим приликама.

Зар је било кад село или беседа, а да у програму не беше по која песма, која је потекла из Јенкове душег Пре њега нисмо имали готово ни једну нашу народну концертну песму, а сад имамо велики број, које је већим делом сам компоновао; нарочито ваља споменути оне песме, које су будиле и неговале у посетилаца родољубље и патриотизам, као што су: „Реко нам је бог богова“, или: „Оштре су наше сабље“, или: „Што ћутиш, Србине тужниг2“, или: „Босанска даворија“, или: омиљена песма: „Хајд на ноге браЋо сада“, или опште омиљена Јакшићева песма: „Богови силни“ и т. д. Све те песме поникле су у души његовој, све те песме вазда су упливисале самој цељи у толикој мери, да Јенка потпуно можемо уврстити у малени ред наших ђенијалних уметника.

Највећи докав његове популарности и успеха у ком-

поновању песама и погођеном духу народних мелодија. огледа се у томе, што су све његове композиције продрле у све слојеве и сталеже и певају се у целој Србији и где се год српски збори, српски твори и српски осећа. Његово последње и најновије дело је лепа композиција прве оперете, која је приказана у српском народном поворишту на дан 21. априла 1882. године.

Дело је преведено са румунског, а превео га јеи прерадио пок. В. Ј. Живановић, али композиција целе оперете је сасма оригиналан рад нашег опште омиљеног Јенка.

Ова, оперета зове се: „Врачара“ или„Баба Хрка“. Комад сам по себи не би имао никакве вредности, али песме, којима је зачињен овај комад, тако су лепе, да човека чисто заносе.

Судећи пио топлом и стдачном одзиву целе присутне публике, Јенко је овим делом увенчао све своје досадање радове. Он је први, који је смело пошао још не утрвеним путем — који је Корнелије обележио — на пољу обраде и развитка наше народне вокалне музике.

Песме у овој оперети „Врачари“ одликују се све, како лепотом са техничке стране тако и варијацијама у исказу осећаја — нарочито му је сретно испао за руком: „Цигански збор“ и сентиментална песма, коју пева млади бољар, кад му одлази драгана.

Овој песми дло је такав осећај и израз, да чисто и ви сами осећате оне болове, које сноси млади бољар тугугући ва милом драганом, а и све остале песме одликују се верношћу ка истини, и доследно су изведене према, духу саме вамисли и тексту.

Публика је дело прихватила са оном љубављу, коју оно потпуно и васлужује и тиме дала битна доказа о симпатијама према раду и успеху његова рада, који ће „дај Боже“ за собом повући још читав рој нових ком-

позиција. СО ИЕ

(Двадесетпетогодишњица Адама Мандровића.) Управитељ и члан хрватског вемаљског позоришта Адам Мандровић славио је 28. фебр. о.г. двадесетпетогодишњицу свога глумовања. У Загребу је приређена наророчита свечаност ибанкет за ту прославу. Како је Мандровић чувен и изврстан глумац, а глумио је неко време и на српској позорници (у Београду), па и у нас као гост, то је и овдашња управа српског народног позоришта повдравила јубилеј тога српско-хрватског уметника овим брвојавом: „Друштво за српско народно повориште честита вам прославу двадесетпетгодишњице вашега врсног делања на пољу драматског уметништва и радује се свесрдно тој првој појави у историји глумаштва на словенском југу. Кеивели још дуго на дику хрватском позоришту.“

И дружина срп. нар. поворишта, која се тада бавила у Сентомашу, поздравила је јубилара овим телеграмом; „При прослави твоје 25-тогодишњице у духу смо с тобом. Данашња свечаност нека ти је доказ, да благодарни народ штује рад сваког сина свог ма на коме пољу. Твој светли рад биће звезда путевођа свакоме ономе, кога жеља повуче да служи олтару богиње Талије. Адаме, слава ти!“

Издаје управа српеког народног позоришта.

Српска штампарија

дра Световара Милетића у Н. Саду.