Pozorište

-сеоеуер 180

Фајадо~

је одмерено било, не знамо, — тек је свакојако било уместно. — Добриновић, који је две улоге (Јамбрековићеву, и судијину у петоме чину) имао, бдиграо је обе сасвим добро. — Исто тако и Милосављевић као Ранко Текелија. Овај глумац има и дара и воље. Са постојаним трудом може себе за извретног глумца изобразити. — И Р. Поповић, који је такођер две улоге овога вечера снабдети морао (Матулину и Исусовчеву), играо је много боље но други пут, — местимице баш добро. Своје мање улоге решили су добро: В. Поповић (Вукић), Барбарић (Секула Витковић) Банвовић (архимандрит Христијан), Рашић (Мођороши кантор), Станојевић (изасланик Баћањијев и ђенерал у Араду), и Јовановић (Монастерлија). Станојевић и Рашић спадају међу најмлађе снаге, али већ сада обећавају, да ће од њих добри глумци бити.

_ Прелазимо сада на приказивачице. На првоме је месту гђа Ружићка (Мара). И ако она не прати мужа свога кроз цело дело, у појавама где долази могла се сасвим с игром свога мужа успо. редити. Српска жена и српска мати неда се ваљда друкчије ни приказати, него као што ју

је она приказала. Од момента највеће њежности до момента, највеће туге и очаја знала је она сваки моменат најпрецизније обележити. — За њом долази одмах гђа Рајковићка (Јула). Гђу Рајковићку, којој су струка наивне улоге, нисмо још имали прилике, да ју као трагичну љубавницу видимо на оној висини приказа, на којој је вечерас била. Већ њена појава, њено држање задобивало је. Из покрета, из држања, из гласа, из свега провиривало је оно претерано њежно, оно наивно озбиљно, оно тужно несрећно створење, као што је Јула Сегединчева Она тугујеи жали ва погинулим ђувегијом, још те како жали, али са неким душевним поносом, са неком резигнацијом. У моментима, где се ужасава, била је сасвим природна, а тиме мислимо, да смо све казали. Онај цик, кад чује, да су оца у бедемима ухватили, тај цик неће ни сама гђа Рајковићка у стању бити често га поновити, — тај цик отео јој се у моменту из душе. — Гиа Б. Хаџићева (Љубица) имала је врло малену улогу, а одиграла ју је добро.

При крају представе публика је приказивача главне улоге, Ружића изазивом одликовала. М Д-—-

АЛЕКСА БАЧВАНОЊКИ.

Ово се име може још с натегом прочитати на једном гробу палилулског гробља у Београду; рекох „с натегом“, јер бели клинци, из којих слова беху сложена, почињу се већ крунити с дрвеног крста, кога би већ поодавно нестало било, да се није изгубио у густој трави, која, га је обрасла.

Овде је нашао вечног мира и одмора многопаћени Алекса, Бачвански, некадашњи глумац и редитељ народног позоришта београдског.

Није ми овде намера писати живот покојников, јер немам нужних података за то; а ни потпуну оцену рада његовог у нашем позоришту, јер се за то иште и више времена, него што мени на расположењу стоји, и више простора, него што га ограничени ступци овога листа, дати могу.

Све што могу, то је, да по казивању покојникову, и из својих властитих успомена покушам у неколико крупнијих потеза нацртати слику ч0века, кога сам првих шест година познавао као

првог радника, а потоњих шест као првог патника наше позорнице.

Бачванском је могло бити око 15 година, кад је учио гимназију у Сегедину бурне 1848. године. Ватрене речи Кошутове одвукле су оне јесени многе ђаке из школских клупа под војничку заставу. И наш Бачвански упише се као добровољац у топџије и оде у Ердељ под команду чувеног Пољака Бема.

По свршетку рата Бачвански се посвети 60гињи Талији и постане — мађарски глумац. Природним даром и марљивошћу стече он себи на скоро лепог гласа међу својим друговима. Представљао је тако зване характерне улоге. У будимеком позоришту Молнаровом био је један од најодличнијих чланова.

У реперторији тог позоришта беше један недељни комад, у ком је генерал Бем на позорницу излазио. Тог свога некадашњег војничког шефа приказивао је Бачвански тако верно, да,