Pozorište

оре 188 Фељоу~

(„Рат у мирно доба“, шаљива игра у 5 чинова, написао Мозер и Шјеентан, по немачком прерадио Бранко М. Јовановић.)

Ова „пикантна“ шаљива игра доживела је за осам дана две представе, или да речем боље: новосадска публика била је тако сретна, те је могла једне недеље гледати, како и госпоја и госпођица, па и собарица и куварица и, ко још не, лети широм која ва официром а која и за баком; свака је нашла према себи, — а већ друге недеље гледа то исто, те још више разумева, како сето шурује са војници, како се за њих мора особит дочек справљати, како би госпођица, ваљда у својој наивности — читаву компанију увела у стан, како је тетици немило, што муж прима генерала, кад се напред може мислити, да је стар, па како се успали, кад види, да је млад, како се ва официре жртвује и башта и све, како доктора валећу, нудили би му — девојку за жену, публика види, како се то по мраку тумара и ашикује са милитаријом, како се проводи милитарна љубав ит. д и т.д. — све лепе и пикантне ствари!

Но ако посмотримо глумце наше, онда опет се у нешто оправдава она јагма за официрима. Лепо обучени, јуначна срца, каваљерска понашања — вешто представљају и изводе сваки своје: од генерала па до баке. Генерал Лукић био је леп и стасит генерал, али за маску своју мало спор, иначе нам се чини и нешто више доброћудан, но што су обично ти тврди и строги генерали. Поручици Димитријевић и Добриновић сложили се добро и један је иввео достојанствено и добро официра, који се не заљубљује, а други опет официра, који се може у сваку сукњу заљубити, али му је љубав стална као „крин селни“, а на срцу му ни ране не остане. Лекар Ружић ожењен је, али крије то, чува се јако и опет је често у неприлици, а највише, кад оно духовита мама Ј. Поповићева држи, да је ствар свршена и да је кћеркину јој руку запросио. Па и други мушки: Милосављевић, В. Поповић, Р. Поповић, Динић и Јовановић приказивали су лепо и схватили су сваки своју улогу: један маму-мужа, киме жена доминира, други неког вајног саветника, који је непрестанце у послу, а « места се не креће; Динић је сметењака апотекара и несретног курмахера, па и страшно одрешеног љубавника преставио лепо, па му јеи маска доликовала блесастом му лицу и опет, за чудо, љубавница му, Б. Хаџићева, толико жуди и чезне за њим. — Женске су у овој игри биле све ангажоване и донехле свака у својој струци: Ружићка као оштра жена, што мужа држи у корди; Рајковићка као млада и неразумна нећака, али опет бира лепа и од реда мужа; Л. Хаџићева као несретна љуба, која се мора крити од мужа; Ј. Поповићева као саветниковица и мати, којој срећа кћерина јако на срцу лежи, па би да је уда само; а кћи јој опет, Б. Хаџићева, у улози заљубљене девојке, али још одавно; С. Димитријевићка као куварка, а Д. Адамовићева као собарица. Све су која вештије, која вешто, која и највештије, а све с вољом приказивале тај њихов рат у мирно доба.

Прва престава 17. јануара била је у корист позоришне дружине и леп је новац пао, јер се новосадска пу-

блика показала: искупила се у врло лепом броју. С.М.

~

(Албум и адреса А. Хаџићу) У „даставе“ од ове године налазимо ову белешку: знато је,

18. броју „Пода се ва цело време бављења позоришта у Н. Саду, г. А. Хаџић као стручни вналац позоришне уметности драговољно подухватио и неуморно трудио, да срп. нар. позоришна дружина научи овде што више нових комада и да се иста што боље извешти у глумачком приказивању. Дружина је признала труди заувимање свога пређашњег управитеља А. Хаџића, па му је пре одласка одавде у знак захвалности и поштовања предала леп богато украшен албум, у коме ву слике како садањег управитеља Д. Ружића, тако и свију чланова поворишне дружине. На албуху је овај натпис: „Своме милом управитељу г. Антонију Хапићу у знак поштовања и оданости — дружина српског народног поворишта 1882.“

Поред осталих одликовања, што су толико година чињена г А. Хаџићу, као пријатељу нашег позоришта и стручњаку позоришном, ваља овом приликом да саопштимо читалачком свету још један акт признања његовог поворишног рада. На име, то је плаветном свилом и златом извезена адреса, на којој је потписано 64 најугледније нововадске госпође и која му је пре неколико година, није још до сад јавно спомеу целости, јер смо тога уве-

поднесена. Како та адреса нута, то је овде износимо рења, да треба да се савесно и пажљипо прате све појаве на необрађеном и доста неблагодарном пољу наше глуме и позоришног рада. Адреса гласи: „Господине! Сјајном успеху нашег народног поворишта у сезони, што се свршује, припомогао је много ваш неусипни труд, ваша челична воља и зрела вештина. Повесница нашег народног поворишта обележиће ваше делање на овом пољу златним словима хвале и части; народ српски наградиће труде ваше око његовог позоришта општим поверењем и уважењем, а са стране новосадске публике хитимо ми потписане сестре ваше, да малу дужност испунимо и вама, срдачно привнање вашег богатим плодом увенчаног труда ивјавимо. А најпосле молимо вас, да пријатељски примите уверавање наше, да ву и овим други трудови ваши,

"које свом народу жртвујете, име ваше оку сунгродника,

ваших сјајним, а срцу њиховом милим учинили. Живео!“

нозовинЕ Е.

% (Прва оперета на српској позорници у Београду. Докавивати важност и потребу гајења и неговања уметности сасма је излишно. То је већ толико и толико пута и доказивано и доказано. Од свију грана уметности, код нас је највише обрађивано „песништво“, остале гране на пољу уметности или имају по једног или два, представника, који могу достојно носити скупи вначај речи — уметника — или их готово никако им немају.

Намера ми је, да штоване читаоце упознам са једном личношћу, којој се потпуно може придати та тако скупа, и тако ваношљива реч — уметник.

На пољу обраде наше народне вокалне музике до сада је спомињано само једно име, име, које је тесно скопчано са развитком вокалне музике у нашем народном животу. То је име, име Корнелија Станковића, кога праведно навивају „оцем наше народне музике“. О

-.