Pozorište
А ____________----
——
оољћрбр- 168 Фурог~
што даде повода Баћањију, да за себе примети ово:
„Тај поп би се и потурчио још,“ и да на Вићентија управи речи:
„Па како ћете ви пред народ ваш »“
Митрополит је да како збуњен, и Цанцендорф мора да му помаже исплести се.
Као што се дакле види, митрополит је већ упецан. Мало за тим долави цар Карло УГ., који публикује, да је дозволио састанак рацког народа, наглашујући жељу:
„— — да буде већања му плод
„јединство целе вере христове.“ А у знак царске милости веша митрополиту о врат ленту реда гвоздене круне. На пребацивања Баћањијева изговара се цар и околностима, и Цинцендорфом, на што Баћањија по одласку свију одлучује се, да побуни Раде, да не војују, и да их баш побуни противу самога, ћесара, узвикнувши у дотичном монологу:
„— — Да видиш онда попа, твог,
„кад варницу у војску бацим ја,
„ти калуђере шаљеш на мегдан
„да видиш шта ће — Пера, капетан.“ Ту се први пут чује име главног јунака ове трагедије.
Друга појава истога првога чина, показује нам се у писарници митрополитовој у Бечу. Матула, изасланик будимске општине у народним стварима, радује се одликовањима и личним успесима, митрополитовим, док митрополитов секретар Јамбрековић, родољубива душа, јавља народним људма доле, шта се овде све спрема и опомиње их, да буду на опрезу. Будимцима је већ послао једно писмо, а друго је спремио под адресом „Капе-
тану Петру Јовановићу-Сегединцу и осталим ка-
петанима поморишке крајине“, што он у своме патриотском гњеву ни од Матуле не таји. Међу тим је митрополит у своме разговору са Цинцендорфом дознао, да долазе неке тужбе из народа противу њега, те држећи, да то повереник народни, Матула, народ против њега буни, долази и напада свог. Овај, ради обране и оправдања, свога, одаје Јамбрековића, на што митрополит баца. Јамбрековића у тамницу. Ову појаву зачињава случајни долазак „Љубице, митрополитове рођаке, која љуби Јамбрековића, и кад ова у корист свога љубавника на митрополита суне,а овај забезекнут изрече, како се у Љубици пре-
варио, отисне је и Јамбрековић, одвраћајући митрополиту :
„Та преварен сам, преварен сам ја !
„Зар ово није рођака ти, кћи 2“ Но Љубица и после овога одјури за војницима, који Јамбрековића у тамницу одведоше.
Други чин уводи нас у већницу у Араду, где нам се пре свега приказује Вукић и Баћањијев изасланик, који је навалио на Вукића, царевог заставника из рацке милиције, да побуни војску против царске заповести, да се на Французе војује. Вукић, препредена хуља, ратосиља га се, бајаги изговарајући се, како ће сва војска у пакао за Пером, а камо л на Французе. А да би себи већу дену дигао, чини се заљубљен, те додаје:
——–_---_—- = Па још ја
„да ударам на оца Јулина 2!“ Међутим долазе баш Мара, жена Пере Сегединца, и кћи јој Јула, која матери поверава прву своју љубав, што ју већ годину дана у срцу таји. Она воли младог заставника, Милана Текелију. И он њу воли. Она то види и зна, па се опет испред њега, скривала. Мати јој не одобрава понашање, јер мисли, може се тако момак, који још не зна на чему је, и расрдити. С тога одлучују, да то све Пери саопште и од њега бла-
"тослов изишту, јер матери се ђувегија већ сви-
ди. Али је за данас сазвана скупштина, а за. ову се „спрема крупна ствар“, за то ће се морати причекати до довече, док скупштина не прође, на коју се већ купе људи, те се женске морају уклонити. Вукић, који је са изаслаником баћањијевим иза стуба прислушкивао, мора бајаги после онакве Јулине изјаве да прегори љубав, те се упушта са изаслаником у новчану погодбу. Међутим се прикупљају часници у скупштину. Међу њима је и Милан Текелија, жива ватра, коме је „додијао мир“, па жели рат „ма на кога“. Вукић му вели, да и онако мора бити рат, ма се сви одупирали, јер Џера Сегединац то жели, а од Милана као не може нико захтевати да он збори „прот оца Јулиног“. Ово је жаока за Милана, и кад се и други заставник у ово умеша, он заиста поче мислити, да му се ругају као токорсе због презрене љубави, те се одлучи, да противуречи Пери капетану, па ма морао подносити и несносни мир, који му је ипак сношљивији, него срамота. Кад међу тим дође Пера,
=