Pozorište

ЗАО И АВРО

Рт

–е-ољ У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 26. ДЕЦЕМБРА 1885, ло-о-~>—

ЈОЈ

„Тода Х.

еф

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

ДЕ

а У5е Ен

т с

| Се | оу

ДЈ

Излази за време бављења позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе евакот месена по је-

> ДА А | Позоришна игрљ у једном чину. Написао Франсоа Копе. себе Свештеник. — Јован. — Вероника.

—__-__. == —

(Наставак.)

„ован. Кажем ја: стари попац!

Свештеник. Жалосна игра, у пет чинова и у стиховима. Написао сам ја већ

деветнаест њих, само нико не зна за њих, јер ни једне нису примили ти комевдијаши, па ни „Лажног Смердија“, а то вам је ремек од позоришнота комада. Алп сада ће баш ником поникпути. Ово ће бити по волтеровом начину. Злоћа један, тај Волтер, много нам је зла починио, ма опет је велик, трагичан таленат,

Јован. Дакле тражите себи јунака међу мојим дедовима 2

Свештеник. Да, јер међу њима беше великих државника и ђенерала. Само још не знам, кога ћу за јунака.

„ован (показујући на бисту). Па узмите пријатеља Хенрику ТУ., који је верно војевао с њим двадесет година и који је, тако бар веле људи, свиенуо од жалости и страха, кад је чуо, да је умрђо добри краљ.

Свештеник. Узео бих. говори краљ! . . . Каже ли стилом : гром и пакаог . морам се проћи тога.

Јован. Птета. . . Али потомак толиких отаца гладан је као курјак Стоје постављен, па нас мами, ту је подне.

ДРУГА ПОЈАВА, Вероника. (Улази са чинијом). А. ту и чорба.

Ама како се високим Није хасне,

Јован. Ах!

Вероника. Драти чико!

Свештеник (затрливти је), Здраво да ви, дете моје. :

Вероника. Данас сам сама себе надмашшла. Ево, судите, господине Јоване ! (Скине заклопац са чиније.)

Јован. Де, да видимо. Ох, ала је то слатко! Заиста, девојко, пе може бити 6оље. (Јован и свештеник седну за сто и почну јести. И Вероника седне, али устаје сваки чае, да их послужи.) Ви сте, Вероника, збиља наша мала вила, и откад сте ви овде, све је некако веселије. Ви осветљавате п оживљавате еву кућу.

Бероника. Није баш тако. Ја сам овде само закупница, као што је некад била краљица у ТГријанону, и читам Флоријана, | је све.

| Јован. О, не! Зато би се клонио прозаичне пастирке, каква је у мене, у које нема свака овца ружичаст трак о врату, ја Флоријан би се овде у овим развали|нама тужио, да му се оџаклија дими. Но ви нисте тако ветрањасти п плитки, ви сте мустра од добре домаћице, и ја, сирак, кога сте ви дугом задужили, хвалим бога, што вас је усуд довео амо.

Вероника. (За се. Ала ми срце бије, |кад он тако говори! | Свештеник (Јовану). Мој је посао, што је дошла амо, и она ће вишеструко на-

са

2 52