Pozorište

со 46 собе

ву Да НО дни паши ан ОВНА РОН си

| платити наш дуг; видим добро, да ја већ јасно светлила ватра у милом чађаку, по| нисам ни за што, а то ме гризе и не да|ред ког сам у дугим Зимннм ноћима седео | ми сна. И нисам ни за што, ја сам самојкао осуђен и пред праотачком сликом сне| женијална глава. |вао о раној младости својој.

| Јован. Господин-попо ! | Вероника. Руку на срде, па иснове| Свештеник. Али мојих деветнаест „со- дите: боли ли вас, што сада тако злопа| чиненија“ ! Она ће кад тад потрести Џа- тите2 -

| риз, п ви онда не ћете бити сиромашак Јован. Не, јер не марим ни за што, |

као данас, јер вама завештавам целокупна а то је једини пут и начин, да човек мидела своја. |еди, срећан је. . . Кад сам некад љубио, Јован. (Служећи попа. До те сретне опда је, да како, било друкчије. „кончине“ пак прихватидермо се ми из | Вероника. (8а се). Ах! Откад је није земљаних тањира п напијдермо из цинених споменуо ! пехара. Није благо ни сребро, ни злато,. „ован. (Мало горко). Јерина Објерова, већ је благо, што је срцу драго. | тоносита глава . . . како ли она“ Свештеник. (За се). Ах, војвоткињине Свештеник. Па, видим је каткад, где вечере ! јаше колачки по шуми. На коњу изгледа, Вероника. Је ли истина, господин-Јо- као скићанска Амазонка. ване, да се ви још можете обогатити 2 Јован (устајући). Да, опет ми пада на Јован. Ја» . памет. . . Хвали се, да ми је задала туге Вероника. Па благом, скривеним дра- у жалости. Та читаво побеснех, живот ми ТИМ РИДЕРЕ ___|досади, кад ми родитељи јој не дадоше Јован. (Олежући раменима). Лудорија: њену руку, мени, племићу и коленовићу. Свештеник. Али ја сам некад виђао (јнда се осамим као совуљага, па у само"то камење на вашој матери, вредило је утњи сахраним свој јад. Јерина, о, да не: 900 21. талира ! | милостиве кћери евине! Ма да се овај Јован. Онда је узето, то је зацело. кров руши, опет ме пустила, да сневам Но у породици нашој саставила се читава слатки сан, као да ће мприсави љиљан гатка о том драгом камењу, јер оно беше ппак једном процветати. Хранила ме небеодвећ драгоцено и његов разглашени вјај сном надом, да ће у развалинама још бити заврташе некад мозак многој госпи на дво- среће. И колико сам пута плакао, кад је

> г тг 1 | РУ Валоавића. Говори се, и да је сваки с пролећа вила тица гњездо по зидинама

отац казивао најстаријем сину врло вели старим. Морао сам се свега проћи, мада Ку гају, што бе тиче алемова, но мени беше удар љут; но кад ви дођосте и помој није ништа рекао. Накратко, онн су, ведосте реч, прође ме туга, прође и време. веле, овде сакривени. Ја том не верујем, |

Вероника. (да се). О, кад би било и:

стоше гнезда, да тако има и крадљиваца, соја диже сто) Радо бих вам помогао, који ај драго БаИе. | Вероника. Хвала! Сретена“ Но зако ве једлом о уђе. Свештеник (ва се, док Јован помаже Веблагу У траг 2 |рониди, да распреми сто). Благи боже, какво Јован. Онда ћу да обновим свој двор, |ли је то настало време, где један Ларош и ова дворана, кроз коју данас пири ве-| Морганеки не може да се ожени којом тар са свију страна, опет ће се позапу- хоће п која му се допада! Међер ликује шавати п загрејати као пекад, п као што деведесет трећа година! Лепе навике изује отпре, тако би опет весело пуцкала ијмиру, а с њима и све друго. Оде стара

Пт

6 ПУНИ НЕ пр ИН Ева