Pozorište

Утена

шим селима, а на жалост има је и тако стра-| сне, да под њом пате баш најбитнији интереси | нашега народа. Вата и Ката су слике из нашега, живота, и ко нашу сељачку кућу познаје, не ће ве ни најмање зачудити, што је песник на женски оштар језик поставио оно, што се у драмској вештини зове „судбоносни сукоб“. Тога је у нашим кућама сваки дан, и тога је по каткад тако заоштрено, да дође до правих тра- | гедија. Сам, народ спомиње таке типове и има за њих засебно име, зове их: крвометнице. И љубавни елеменат је чисто народни. Још има у нас чисте, безобзирне љубави; још има у нашем срцу тако страсне љубави, да заслужује драмскога облика. Где још девојка одбегне момку, што је родитељи не даду, ту још има и момака, који ће од љубавног дерта постати бекријом, упропастити и своје здравље и свој углед, па онда банути голом главом у свет. Најпосле и кајишар чивут није нама непознат тип, и камо срећа, да се с правом може рећи, да је то позајмљена елика. Не знам, мора ли баш бпти чивут или грк, али нико не ће порећи, да се око нашег неуког а безазленог народа купе и савијају таке змије присојкиње и сувише, те га стежу, да му душа испане. Сви ови елементи су дакле црпљени из нашега живота, и могли би послужити као елементи за драмску обраду у оној Форми, коју наука зове позоришна игра из народног живота. Друго је питање, је ли их пееник добро схватио, згодно употребио, и у драмску целину еклопио. (Свршиће се.)

% (Недељни ред позоришних представа.) У среду 1. јануара: „Милош Обилић.“ Трагедија у 5 чинова, с певањем, од дра Ј. Суботића. — У четвртак 2. јануара први пут: „Стрглан.“ Драма у 0 чинова, написао Фридрих Халм, превео Ј. Грчић. — У суботу 4. јануара први пут: „Дебора“. Позоришна игра у 4 чина, написао Мозентал, превео Н. В. Ђорић. — У недељу 5. јануара: „Стари бана и његов син хусар“. 11080ришна игра у 3 чина, с певањем, написао Ј. Сигети, за српску позорницу прерадила Ј. Ђорђевић и Л. Илић.

ПОЗОРИШТЕ,

# (Чешно народно позориште.) Од кад је чешко народво позориште у Прагу процветало, немачкој Талији као да је одзвонило. Немачко позориште доживело је за кратко време више љутих криза, и премда хоће Немци силом да га спасу, ипак као да га не ће моћи дуго одржати.

# (Ернесто Роси. Не давно глумовао је Ернесто Роси у Хамбургу. У последњој представи — приказивала се шекепирова трагедија „Ромео

великана на чудан начин. Глумио је Ромеа. У последњем призору оживи мртви већ Ромео новим животом и почне из нова разговор е Јулијом. Тек за тим почне отров радити по други пут — и Ромео умре пред зачуђеним гледаоцима и слушаоцима још један пут, — ажт сада већ дефинитивно.

# (Право драмсних писаца.) Најпре су се стала, та права бранити у Француској. Није тако било ва Корнеља, који је, поред све своје генијалности и славе, умрђо епромашан. Дивна дела своја позоришна продавао је глумцима и позоришним управитељима за неколико ливара, одричући се свију својих списатељеких права. Некоме од његових сувременика, Филипу Киноту, дође на ум сретна мисао, да потражи за своју глуму „Супарници“ неку сталну награду, докле би се год глумила. Тако је мало по мало дошло до тога, да је драмеким писцима признато ауторско право на тридесет година. Данас плаћају париска позоришта писцима, кад им ее год приказују драме, 10 до 20 постотака од дохотка свако вече.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

# (Нова опера: „У зденцу.“) На загребачкој народној позорници певала се прошлога месеца мала опера уједном чину е насловом: „У зденцу,“ од В. Бродека. Чин те мале опере није Бог зна како замашан — а ко би то могао и тражити од опере у једном чину — али за то ти нема ту многих глупости талијанеских опера, а ни трага оперетеким Фриволностима. Музика је тако лепа и уметничка, како је нисмо вични слушати у малим операма.

# (Неприлине парисних драмсних писаца.) Ретко који париски драмски писац може мирно одмарати се на лаворикама, које је стекао. Кад му се срећа највише смеши, затеку га из ненада којекакве неприлике. За драматика париског почињу обично штампарске парнице, кад му дело успе на позорници. Тако је Сарду редовно извргнут различитим нападајима писаца, који га коре, да је плагијатор. После „Рафјез Че топсћез“ (Љубавно писмо) обедише га, да је покрао Едгара Алана БПуа, америчког писца. Кад му је изашла „Фернанда,“ прекорише га, да је преписао новелу дидеротову, а после „Данијела Ро шата“ тужио га неки писац, да је учинио књижевну крађу. Џа нису боље среће ни други нисци: чим се како позоришно дело публици допадне, одмах се нађу браћа, која ударе доказивати, да је писцу лако било то дело тако добро напивати, кад је покрао где је што у других

|добро нашао. Увек, и увек стара песма у но-

вим потама !

и Јулија“ — Роси је хтео да поправи енглеског

пе

Издаје управа српеког народног позоришта,

нв