Pozorište

—2е бола 50 ејсбосј—

жити у евакојнашој невољи утехе и олакшице, | гдесмо налазили у тешким, црним данима мудра савета, где су се разлегали из пресретних груди радосни гласи у славу дичноме Србину, љубимцу виле песмотворке —- ти светли двори посташе, ето, за нас стан туге и жалости, у њима се сада место веселих усклика разлеже плач и јецање, тужњава и запевка из ојађених срдаца, ту се сад роне сузе од јада веља и туге големе.

На мртвачком одру лежи мртав неумрли п славни наш др. Јован Суботић!

Бистре оне очи, што су само погледом знале нас разведрити и ублажити уста она златоу-

смркле се и склопиле;

ста. која нас толико пута охрабрила, ин.

рила, усхитила, занела — занемела су вечито; ведро оно чело, са ког је сјала благост, доброта и мудрост — потамнело је

мртвачким бледилом; племенито оно ерце, које куцаше за срећу и славу народа српског — не бије више; мудра она глава, која нас је у бурним временима знала сачувати од невоље, неслоге и превратнога беснила, ејединивши раздвојена братска срца наша у своје срце — не мисли више: храбра она десница, која је у обрану права народних неуморно пером војевала —- лежи укочена и непомична.

Народе српски, зави се у црно, те илачи, јер ти пема вшие твога Јована Суботића, који је свим жаром срца свога љубио тебе нада све,и ком си птп целим срцем својим одан п захвалан био!

Народе српеки, ти си се искупио па ову тужну светковину, да покажет како умеш ценити врле синове своје, дошао си, да укажеш последњу почаст дичноме сину своме, који је заслужио име учитеља, име

просветника ер ноког.

Да, Јован Суботић беше прави учитељ, прави просветник народа свога!

За пуних педесет и више година беше нам он огледало, беше одјек својих дала. Оп је непрекидно дирао у оне жице, које одјекују у нашим грудима, он је радом и маром својим све чинио, да народ наш изађе из пустиње, из таме и незнања, ол је крчио путап трудио се,да на здравој, народној основи дигне светлу зграду за

опште благостање и напредак народни. 5

Жива, племенита, узвишена духа, срца, пуна љубави, воље јаке, пође он пре по и више века да пробуди народ свој из дубока сна, да га подигне и узвиси.

И подигао га је и узвисио га је запета!

Од првог свог корака на пољу књижевности, просвете и јавног државног живота, све до дана смрти своје бдпо је као

"добар пастир народа свога над стадом над

народом својим, душу своју полагао је за народ свој, упућивао га напред п подстицао на стази народног развитка збором и твором, књигом и бригом, пером и песмом, и чувао га од заразе туђинске. Јупачким заносом, дивном истрајношћу, неуморним радом, јоши у старе дане своје, остао је своме народу учитељ и просветник пнепзмењив, а срце му сјало као алем камен у све крајеве нашега пробуђеног народа, ком пикаква сила на свету

не ће више цену души уништити. ж

Суботић је животом својим оживео наш век, љубављу својом загрејао залеђена срца својих сувременика, величином духа свога примакао је парод свој ближе к срећи и слави. ; |

Једнаким соколовим оком мотрио је прошлост и садашњест, једнаком љубављу

и