Pozorište

= бод 196 грб љеој—

Анка баш Станићка. Махни се, молим те, једна ко друга. Та млада си! (Наглашује.) Јоти си дете,

"неискусна си, не познајеш ти још света. А сад

с тобом да одем, видела би, како би ти хаљина готова била за представу.

Смиљка (елсже раменима не одобравајући.)

Петровићка. Јест, Смиљо, твоја мати има право. Ал увидећеш ти то већ сама (наглатује) док се удаш и кад постанеш својом газдарицом, (Посматра оштро све троје, ал не примећује ништа, за себе.) Само да није Смиља! Ње се највише и бојимо! Од друге бих га могла већ лакше одвратити.

Станићка. (Душану. Но, господине, па каквом се упеху надате од ваше предетавег

Душан. Ако сви знаци не варају — врло добром. Комад је нов, изворан, а и то је од интереса по публику, а како смо имали доста проба, то се и представљачи већ доста сигурно осећају на даскама. Ни материјалан успех, надам се, неће изостати, те ће се тако доста помоћи и сиромашним погорелцима.

Станићка. Само се еве бојим, да моја Смиљка не добије трему. Ту пробама баш није много веровати.

Душан. (), тог ваља најмање да се плашите. Госпођица има тако слободно кретање, тако вешто игра —

Смиљка. Али; за бога, господине, бат се

Смиљка. Али, мамице, за бога, госпођица | силом трудите, да заслужите одличну оцену У ла-

скању. Захтевања су од добровољаца скромна —

Петровићка. (пада јој у реч.) А, не, не, то немој рећи. Ја сам баш чула, да ти са господином Павловићем врло добро играш, 0е0бито, — ја не знам, нисам била ни на једној проби, али сам чула од много њих, — у последњој појави. Тако природно —

Душан. (пада јој у реч.) Јест, то је у

опште мишљење целе „пробне“ публике, да госпођица врло добро игра. Ту дакле нема ласкања! (Ва себе) До сто врага! Та ова баш зацело држи да је Смиљка моја млада ! Хајд да се пожуримо на пробу, јер иначе, бога ми, може бити још свашта с овом бабом.

Петровићка. Понда — (Хоће да настави и за време целе појаве оштро посмаштра све троје, а нарочито пази како њезине речи утичу на 6022. )

Станићка и Смиљка. (Дачуђено се погледају ва време говора Шетровићкипа, као да виде, да она тоће нешто, само не знају ита.)

Душан. (Прекида је у говору.) Него, госпођице, ми бисмо се могли већ кренути на пробу, да не закаенимо случајно баш данас, кад је последња, генерална. Извина милостиве госпође свакако је оправдана. (За себе.) Најбоље би било кад бих,и ову бабу могао одавде одвући, да не чини плетака. (Главно Петровићки.) Ако је по вољи можда, госпођо, да и ви идете с нама, кад досад и онако још нисте били —

(Наставиће се.)

пр = ф=> о»

пистити.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Лаворина и просијачни штап, позоришна 1гра у 4 чина, од К. Холтаја, превео П. Ј. Мо стић — приказана у Новоме Садуу уторак 18. марта 1816. Г. Тоша Јовановић, редитељ краљ. српског народног позоришта у Београду у улови песника Хајнриха као гост трећи пут.)

Пееник Хајнрих у горњој позоришној игри пун је одушевљења: он пева пееме, оп пише трагедије. Ма да је у великој оскудици, не напушта он свога посла, не да се он ничим наговорити, да се остави неблагодарна, ненаплатива рада. Више је у његовим очима лаворика него све друге речи пријатеља му и познаника; више је у његовим очима суд Атнијин него све

"оцене по листовима. Међу тим нужда приморава

Хајнриха, да заборави песме писати. Он се б0ри, бори се ужасно сам еобом. Песничка му слава и самопоуздање неда да напусти песму и

ПН Ра И

| . 2: "певање, а болна жена, нејако детенце и орига

за њих, за њихово издржавање гони Хајнриха, да се лати каква рада, који ће му материјално помоћи. Тајни саветник га прими у своју канцеларију, али под тешким, претешким условом за песника: он не сме више песме певати. Уну трашња борба Хајнрихова не да се описати, тако је голема — ал ипак прима рад и обећава, да неће више певати. После смрти женине, а још више, кад му је за дете састарано, одушевљава ее Хајнрих наново за песништвом, он добија нове снаге, напред ће. Није Хајнрик био само песник, он је био и љубавник. Љубио је у почетку своју жену Матилду, па и Атнију, жену саветникова вина. То га је баш и отерало у свет. Потресен и узнемирен отпуштањем из службе, а још више прекором саветника и сина му, полази Хајнрих ван себе у бели свет, а у руци му лаворика сасушена у штап. Након