Pozorište

се јавља тек онда кад душа, болно осећајући ту оскудицу воље и нерад и несвесно следујући законима каузалитета, рефлексију као привидан основ изазива.

Како је према томе Фино цртање песниково, кад он страшљивост, која би се његовом јунаку врло лако могла пребацити — у клици угушује. Хамлет не сме изгледати страшљивац. На против, он је одважан и храбар (1, 1).

Нервозни могу бити и одважни и храбри. Ту нема никакве противности. То нам сведочи и свакодневно посматрање таквих људи. |

У Хамлетовом карактеру и понашању има још читав низ загонетних појава, које се најбоље могу објаснити тиме, што Хамлет није потпуно здрав но нервно оболео човек.

У те појаве спада и лудило Хамлетово, питање, око којег су ве многи дуго препирали. Да је његово лудило привидно, о томе пе може бити сумње, то нам и песник јасно каже. Друго је питање сада: како долази Хамлет на ту мисао, да се претвара да је лудо 'То се до еада није могло како треба објаспити. То његово привидно лудило пе да се ни у колико оправдати некаквом практичношћу, на против, оно га одводи од циља п емета му, да до њега дође. Могло се узети, да је песник ову црту позајмио пз старе екаске о Хамлету, али је Шекештр толико велики песник, да он тако важну црту не би органски, у ужем смислу те речи, прерадио и њоме се користио.

Поред тога Хамлет се пе прави са свим луд, но више будаласт, слабоуман, да би краља преварио, па је у томе и успео Нешто мало светлости бациће на то питање ово, што ћемо рећи.

Код хистеричних, хипохондричних и неурастеничних, у ошште код первно ослабелих, налази се доста пута нека болесна чежња, да се пробуди у других иптерееовање за њих, те да се тако подигне цена њима самима. У тој намери они преувеличавају своје патње иу опште падају у разноврене бизарерије и ексцентричности. У ту групу спада и подражавање симптома при јаким душевним поремећајима. |

ву +

Џисцу се чини, да Хамлетово лудило ништа друго није, но таква једна ексцентричност код неурастеничара. Такво мишљење подржавају пеихолошки још два разлога, и то независно од неурастеније. Прво, привидно лудило је потпуно без циља, шта више противно циљу. Друго, расположење духа, у коме се Хамлет одлучује, да се направи лудим, потпуно је болесно.

Чудновато понашање Хамлетово према његовим пријатељима, по што је дух отишао и кад он тражи да му се пријатељи вакуну, пије нико могао објаснити и преко тога се обично ћутке прелазило. Друге је опет то побудило на испитивање.

Такво понашање изгледа писцу потпуно болесно, а јавља се за то, што је Хамлет услед онога, што сазнаје толико потресен,

да то на њега утиче у са свим природном |

правцу. Такве промене у расположењу код нервозних, нису ни мало необичне. Из претеране жалости Хамлет пада у раздражљиво болесну веселост и обасипа очев дух, који се по ново јавља, најпогрднијим именима. Кад се та сцена пажљиво прочита, види се, да се Хамлетово расположење више пута мења.

Најзад, и понашање Хамлетово према ОФелији неразумљиво је, ако се не узме, да је оп болестан. Јер онако не ради здрав човек. Он воли Оелију, она воли њега. И он је опет за то папушта изненадно, без пкаквог повода. Ни речи о таквом свом грубом понашању према ОФелији. Ни у монолозима, ни у разговору са Хорацијем, не каже оп ништа, за што несрећну девојку на један пут опет не воли. То мора бити тако. Иначе би нам песпик ма где наговестио, да се он само претвара, да је не воли, да му мора бити тешко, да је нашусти и да он то чини само за то, да што пре изврши освету, за коју он после тога једино п живи.

Ну и у том случају он није морао са свим напуштати ОФелију, но бар по каткад о њој водити рачуна.

Он, међу тим, ради са свим друкчије. Он је напушта безобзирпо, готово грубо за то, што је више не воли. Услед пому-

ћеног расположења духа, пропала је у њему

5>+