Pozorište

и љубав према Офелији. Опа га више ни мало не интересује, јер нам песник ни једном речју не напомиње, да је њега стало какве борбе то напуштање.

Чиме онда то да се објасниг Љубав је у њему пропала за то, што је болестан.

Нервозни људи мењају брзо своје симпатије и антипатије, а равподушност у сексуелном погледу парочито је карактеристична за неурастеничаре.

Хамлет се понаша према Офелији као егојист ито прави егојист. Њему не пада ни то на памет, да он тим изненадним остављањем чини Офелији неправду. Он је, као и већина нервозних, занет искључиво својим сопственим осећањима и при томе и не зна, колико се према ОФелији заборавља. У томе лежи уједно и извињење за такво његово понашање. Као нервозан он не може бити толико одговоран, колико то може бити здрав човек.

Његов егојизам није активан. Он је неправедан једино за то, што напушта Ое-

лију, а то напуштање објашњава се ње-

говим расположењем.

Ми смо нашли, дакле, код Хамлета читав низ појава, карактеристичних за неурастенију. Он је рђавог расположења, обрван је тугом, свет и људи излазе му пред очи у најцрњим бојама, а све то достиже свој врхунац у оној безнадежности,

"оној чежњи за смрћу и помисли на самоу-

биство. За тим смо напшли код њега на лаку раздражљивост духа и брзу промену расположења. Нашли смо оскудицу чврсте воље, коју он са болом у души осећа. Нашли смо равнодушност према сексуелним функцијама. Уз то смо нашли и склоност његове телесне конетитуције ка прекомер-

ном гојењу, нашли смо кратко дисање, а.

таква, нездрава конституција иде, као што из искуства знамо, упоредо са неурастенијом. Ето, то вам је слика нервозног човска.

Но за што је онда песник, баш у таквом свом јунаку, који је најмање јунак у обичном смислу те речи, изнео своје сопствене погледе на вештину, на припроду и на живот За што је баш њега об-

24

дарио дубоком мисленошћу и мудрошћу, којој се потомство диви и чуди2

Каква случајност у самоме времену не може бити томе узрок, јер је Хамлет више пута прерађиван. Или је песник намерно изабрао суморног данског принца, да величанствене мисли душе своје њему преда Али како онда то да се објасни 2

Писац је мишљења, да је у естетичком погледу неактивни јунак најпогоднији за тај посао.

И још нешто више.

Што је песник изабрао баш Хамлета, који је према нашим модерним појмовима неурастеничар, за носиоца својих дубоких погледа на живот, показује само како је узвишени и велики геније песников добро познавао и најтиније односе међу привидним противностима и супротностима. Узвишеност, генијалност и одличност духа често пута су, на жалост, удружени са осетљивим, и сувише нежном или слабом нервном системом. |

Још је Аристотео рекао, да је за велике духове везана и извесна меланхоличност. То је непобитна истина. Богатија и Финије организована природа јаче осећа притисак борбе за одржање и онога, што је на земљи. Њу занима опште пезадовољетво свега земаљскога и придаје му карактер оног бола, који је задовољном и као древ здравом грађанину ове планете по све непознат. ;

Абнормност нервног система и нервно оболеле Шекспир је често цртао. И песник је у томе правцу изврстан мајстор. Он се одликује тачним познавањем свега тога. Оно нас плени. Душевно оболели, као што би то рекао какав модерни пеихијатор: и хистерично полудела Офелија и старачки

_излапео краљ Лир и умно поремећена Леди

Магбет насликани су тако изврсно, да се свакоме силом намеће питање, откуда песнику толико познавање поменутих прилика 2 То је у толико чудније, у колико се тачније научно посматрање тих појава почиње свршетком прошлога столећа !

Онај исти геније, који га је научио,

да срце човечије позна и до последњег

о)