Pozorište

ње

необичне ивдивидуалности који оживљава ;

али се свет и отимао томе утецају, нала-_

већи у савршеном Законијевом приказивању НО ~ о пола у приказу.

И критика није била са собом на чисто: колебала се и тамо амоу оно Законијеве уметности.

Друго вече било је позориште и опет празно.

Тек после, кад је свет видео, да је Закони у сваком комаду сасвим друкчији, да се он увек уживи у своју улогу ; кад је Закони стао освајати и задобијати свет својим многим, Финим, психолошким ниансама у приказивању: стао се свет њему клањати.

Разлика је између тих најзнатнијих представника модерне талијанске приказивачке уметности у овом: Уметност је Дузина самоникла, новија и мање тражена. Закони је пак усавршио технички и пси-

хички класичну талијанску глумачку умет-_

ност и прилагодио је модерном драмском песништву и модерном животу.

Дуза већ први пут кад чита какво прзоришно дело ствара своју улогу. Њезина силна 'уобразиља доводи јој одмах пред очи песнички лик, коме она треба да да тела и живота, и онда она уметнички из-

—

472

рађује и усавршава своју улогу, не размишљајући него једино слушајући глас свога стваралачког генија. да то она и утиче на гледаоце и слушаоце спонтано. дубоко и непомућено. На против Законијеви позоришни створови плодовису мучна душевна му рада, ду-

_ готрајна посматрања, марљивих студија и

многобројних, стршњиво изведених експеримената. Закони чита комад, чита га и опет, разглаба га, испитује, проучава га и премишља о њему, па кад мисли, да је све добро схватио и проучио: меће пажљиво, брижљиво и савесно камен до камена, док не сазида читаву зграду.

Законијеви створови савршени су у вештачком смислу. Ми се смејемо с њим и плачемо с њим; кад он порумени, порумеви-

мом ми, кад Пн побледи, побледимо и Ми.

Овећамо, да има нека тајна веза између његових и наших живаца, и да сугестивна снага, којом на нас утиче, потиче од технички и психолошки савршене индивидуалне уметности, која не треба ни маске

_ ни помоћи декоратерове, ни ефеката, који се

постизавају светлошћу.

Отмемо ли се првоме чуду и страху, којим гледамо нешто необично, што до сад нисмо гледали, нисмо слушали: дивимо се

великој и реткој Законијевој уметности.

ПЛИОТИЋИ.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Јованчинн сватови. Шаљива опера у једном чину. Написали Карб и Барбје, превео Никола Ј. Мариновић, сложио Виктор Масе Пре тога: Шоља теја, шаљива игра у једном чину, од Нитера, превео Г. Гершић.)

И предметом, који бар није без смисла, и музиком, која је елегантна, лако разумљива те

се неодољиво долагује уху, и преводом, који је

течан и певак, одвојно су далеко Массови „Јованчини сватови“ од Супеове „Лепе Галатеје“. Скромна је то и проста стварчица, гли се даје и гледати и слушати, нарочито кад на дце-

дилу остављену и у победу своје промишљене методе сигурну младу пева и приказује тако вешта певачица итако милаи разборита приказивачица, као што је Султана Цијукова, а уз тако поуздана партнера, као што је Пера Добриновић. Цело је нека мала Шекспирова „Тће Тћапте об ће те“, само што овде женска страна укроћава мушку. Жил Барбје и Мишел Каре, та два вредна компањона-либретисте Гуноду, Мајерберу, Томасу, Масб-у и другима код париске Орета-Сопиуие, склопили су прилично прикладан сиже за „Тез посев де Јеапебће“, који се са одлучвим успехом јавише први пут на позорници

1 МЕ

– ~