"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

али се онога у поезији опомињем врло добро, ево га:

„Мечемљ паки прославлћни, „Радостпо восхицени „Трубимљ гласно по вселенон „Брати нашон разселенон: „Серб1а царица „Прес„тлаго лица „Скиптерљ сама держитђ свон."

Југовић мени нигда није казао зашто књигу ову преводи, али кад је сву преведе, онда каже да ће да отвори велику школу, и по препоруци Младеновој Кара-Борђије и совјет одреде му 1500 гроша на годину (а дукат је онда био 9 гроша, тако је сва плата била 166 дуката и 6 гроша). У одређени дан дође Младен са свијем совјетницима и с митрополитом и Доситијем и, пошто митрополит у највећој соби гдје ће бити школа освети воду, Доситије сједећи прочита из једнога великог тефтера (које је био рукопис од друге књиге „Собран:шн ветцен“") о достојном почитанију к наукама: пи сад се опомињем како се Младен грохотом насмијао кад је у читању Доситије рекао: „У попа би ваљало да сум прасад мудра, а у њега су и дјеца луда." По том се сјутра дан почела школа. Осим мене први су ђаци били: Кара-'Борђијев син Алекса, Младенов сестрић Јовица, Миленкови синови Милан и Иван и пасторак Николче, син совјетника нахије Ћупријске Милосав, Стефан Новаковић из Смедерева, Милоје Божић из Чумића, Максим Ранковић и Радован Дољанац из Остружњице. Сви су ови ђаци знали прилично читати и писати; најгори је у овоме међу њима био Младенов сестрић Јовица, за којега се говорило, да је