Pravo i privreda

ским вишком, а према радницима чијим је неодговорним односом рпема раду предузеће запало у такву ситуацију морају се примијенити мјере одговорности. II Укидање монопола на радио мјесто 1. Вишак радне снаге јавља се и као последица дуго заступане политике екстензивног запошљавања. Наиме, међу радницима који се означавају као технолопжи вишак велнки је проценат само привидно запослених радника. Прелазак на тржишни начнн привређивања практично значи губљење мјеста у процесу рада за те раднике. Али, наравно, не може тако велики број радника одједном постати технолошки вишак. Никаква технологија не може тако брзо, поготово не у нашим условима привређивања, истиснути и замијенити толико радника. To говори да се не ради о технолошком вишку у правом смислу ријечи, већ о раднидима којн су засновали радни однос у периоду прекомјерног запошљавања, а стварно су остали неупослени. Ако се жели изградити тржиште рада и радне снаге, као сегмент тржишне привреде, онда је нужно укинути монопол на радни однос и радно мјесто који је условио низ негативних последица, као што су неадекватан однос према раду и радним обавезама, недисцштлина, нелојална конкуренција итд. У нашој земљи је, као што је познато, дуго вођена расправа о могућностима измјена уставних и законских аката које би довеле до укидања монопола на радни однос и радно мјесто. Међутим, укидање тог монопола отежавала је чињеница да је он био у функдији неке врсте социјално-политичког монопола који је управо преко института стабилног радног односа јачао своју друштвену моћ. Зато је право на рад радника који успјешно испуњавају своје обавезе из радног односа дуго било угрожено обавезама друштвене заједнице према оним другима. Право на рад може бити уставом предвиђено као право сваког човјека и грађанина, као што је то уређено важећим Уставом Црне Горе ("Сллист Р ЦГ", бр. 48/92), али под условом да се остварује у демократској и правној држави у којој се стварају правни и социјални услови за његову реализацију. Пуна запосленост свих грађана способних за рад може се означити као један од основних циљева укупног друштвеног развоја. Реформа друштвених односа у цјелини не може дати резултате, друштвене противурјечности и сукоби ће се и даље заоштравати, уколико се политика запошљавања не буде успјешно изграђивала и остваривала. Решење сталног сукоба радника и нерадника не може се тражити у заоштравању дисциплинске или друге одговорности ових других, већ у законским решењима и инструментима који ће конкуренцију запослених и незапослених, као и међусобну конкуренцију запослених, стално појачавати. 2. Закон о основним правима из радног односа учинио је значајан помак у напуштању концепта стабилног радног односа. Стабилност радног односа и сигурност радног мјеста гарантовани су само успјехом у раду и резултатима рада радника. Статичносг је замијењена покретљивошћу радника, јер стечене

45

Д. Драшковнћ: Статус радника у процесу својинске трансформације друштвених предузећа (стр. 41-50)