Pravo i privreda

стручне квалификадије и на основу њих једном засновани радни однос нијесу довољни да трајно гарантују радни однос. Релативизација радног односа је последица чињенице да тај однос постаје двострани однос који може трајати само дотле док његове стране уредно извршавају своје обавезе. Неизвршавање обавеза које чине садржину радног односа за последицу има отказ који стоји на располагању свакој страни у складу са законом и огалтим актима. Последица тих промјена је да извјестан број радника евидентно остаје без посла, укључујући и могућност да протеком двије године више немају ни помоћ у висини зајемченог личног дохотка. Зато изгледа да престанак потребе за радом радника више не може бити третиран као неки специфични економски или социјални проблем и нека страна појава, како се често схвата. Као таква, та категорија се затим покушава грчевито решавати како би се што брже уклонила. Заборавља се при томе да је технолошки вишак неминовни пратилац увођења тржишне привреде који захтијева своје адекватно радно-правно решавање. 3. И Закон о основним правима из радног односа полази од таквог става, предвиђајући да радницима за чнјим је радом престала потреба због технолошких и других унапрсђења може престати радни однос. Закон. међутим, има у виду начело ранијег устава да ти радници не могу остати без посла док им се не обезбиједе одређена законом утврђена рпава и зато садржи и обезбјеђење одговарајућег степена сигурности радника који дођу у тај положај. У земљама са развијеном тржишном привредом у којима функционише тржиште радне снаге, као што је познато, у случају престанка потребе за даљим, радом радника. њему радни однос пресгаје одмах, уз обезбјеђење одговарајућих права. Међутим, у нашем садашњем друштвеноекономском систему, који се налази у фази преласка од договорне ка тржишној привреди, такво аутоматско решавање статуса ових радника није могуће јер би изазвало крупне последице по њихов даљи материјални статус и статус њихових породица. Управо због тога Закон о основним правима из радног односа и републички закони о радним односима предвиђају прелазна решења, а нанме да раднику за чијим радом је престала потреба због технолошких, економских или организационих промјена радни однос може престати али тек када му се обезбиједе одређена права по основну дотадашњег рада, у складу са критеријумима утврђешш општим актом, односно колективним уговором. Уочава се и интенција савезног закона да републичким законима, а затим и аутономној регулативи, предузећа препусти ближе обезбјеђнвања права ових радника. При томе се могу разлнковати углавном три вида заштите радника који се показују као вишак. Први модалитет је обезбјеђење другог радног мјеста које одговара стручној спремн и радним способностима радника, у истој или другој организацији. Други начин је омогућавање осгваривања права на рад, тј. добијање радног мјеста уз промјене у стручној спреми као што су преквалификација, доквалификација, дошколовање и сл. Најзад, трећи вид је обезбјеђење, у складу са законом, "одређених права по основу рада" (докуп стажа за остваривање права на пензију, новчана давања у

46

Право и привреда бр. 1-2/95.