Pravo i privreda

циљу обезбјеђења самосталног обављања одређених дјелатносги, односно новог запослења, други видови материјалне заштите). Такав начин обезбјеђења права радника за чијнм радом је престала потреба несумњиво ствара материјалне обавезе за предузеће што се одражава и на материјални статус осталих радника. Зато има мишљења да такав концепт није повољан за предузеће и да је законодавац морао иматн у виду економску моћ привредних субјеката који терет обезбјеђивања социјалне сигурности радника треба да поднесу. To се посебно односи на тзв. "мале" послодавце због чега су та рјешења, каже се, противна подстицању развоја мале привреде која је готово у свим програмима привредног развоја означавана као основни правац промјене структуре привредног система и својинских односа. Законодавац је, међутим, чини се сасвнм исправно, у садашњим условима прелазног периода, дао приоритет обезбјеђивању материјалне и социјалне сигурности радника који се појављују као вишак и стварању услова за то. Још једно шггање у законском уређењу права радника за чијим радом је престала потреба је, чини се, такође веома значајно. To је тзв. одредба о "двије године” која, како је примјећено, садржи низ слабости. Треба се подсјетити да је та одредба била критикована и у свим фазама припреме Закона. Наиме, прнмјена те одредбе може за последицу имати онемогућавање осгваривања неког од права која обезбеђују радну и социјалну сигурност радника. јер протеком двије године, за које вријеме прима новчану накнаду најмање у висини зајемченог личног дохотка радник, уколико у међувремену није остварио ни једно од права, остаје без посла. Мањкавост наведеног законског решења огледа се и у употреби економске категорије зајемченог личног дохотка која је у условима утврђивања најниже цијене рада изгубила своје мјесто и попримила обиљежје социјалне категорије. 111 Нека питања начипа и поступка утврђивања прсстанка потребе за радом радника 1. Број и структура радника који су објективно потребни за даљи процес рада трансформисаног предузећа не може се утврђивати слободно и по сопственом нахођењу већ се то мора учинити на основу програма технолошких и других унапређења за чију се израду сгичу услови у самом процесу трансформације друштвеног предузећа. Тај програм, као што је речено, не односи се само на технолошка и друга унапређења којима се доприноси повећању продуктивности рада, већ може обухватити и економске и организационе промјене код оних предузећа која због економских тешкоћа или неадекватне организације послују неуспјешно, да би након извршених промјеиа на новој економској основи и са бољом организацијом рада могли и са мањим бројем радника постићи исти или бољи пословни успјех.

47

Д. Драшковић: Статус радника у процесу својинске трансформације друштвених предузећа (стр. 41-50)