Pravo i privreda

стандардизација се ттшри на нова подручја. Наиме, поред карактеристика и квалитета производа. који подлежу стандардизацнји, поред метода испитивања и мерења који су њоме обухваћени, она сада обухвата и сам рад, радне поступке и процесе. Тако заокружује све операције људске делатности. У то време државне управе хшогих земаља, свесне значаја стандардизације, започињу потпомагање њеног развоја. Учествују у оснивању посебних установа за стандарднзацнју. признају им посебан статус установа које обављају делатност од јавног интереса и финансирају њнхову делатност. Стандардизацнја више није ствар привредних организадија, она постепено добија све већу важносг и уздиже се до државног значаја, посебно преузимањем функдија и одговорносги у области технолошког развоја. Државни органи се све чешће уплићу у ову област. Немачка је била прва држава која је своју установу за стандарднзацију ДИН прикључила надлежном министарству. Она је прва донела прописе из ове области. Оперативно,тоје прва државакоја се "позиваланастандарде". Докраја Другог светског рата 1450 ДИН стандарда унесено је у 54 прописа о стандардизацији. Друге развијене земље следе пример Немачке, па овакав начин регулисања у области примене технике и технологије постаје правило. И земље Истока и земље Трећег света прихватају искуства западних земаља, тако да у оквиру државне администрације настају посебна министарства за област стандардизације. Колики је значај дат овој материји, најбоље говори пример Чехословачке, где је чак у једном периоду потпредседник владе био задужен за овај ресор. Овако велики значај даје стандардизацији цела међународна заједница. Наиме, нагли развој индустријске производње, транспортних средстава, саобраћаја и комуникација указао је на све веће проблеме које ствара различитост у међународној трговини. Једини излаз била је и јесте међународна стандардизација. Као резултат уочених потреба н оваквих ставова, још пре Другог светског рата основано је, 1926. године, Међународно удружење за стандардизацију. Удружење представља претечу данашње Међународне организације за стандардизацију ИСО - International Organization for Standardization. Прва привремена скупштина ове организације одржана је у Лондону, непосредно после Другог светског рата, 24. октобра 1946. године, док је рад организадије званично започео 1947. године. Пета етапа обухвата године непосредно после Другог светског рата, период у којем се не догађају крупне промене на овом плану. За ову област влада све веће интересовање, што резултира све већим бројем установа за стандардизацију и све већим бројем стандарда инкорпорираних у правне прописе, Шездесете године представљају шесту етапу - то је био важан период у којем долази до значајних промена - како на националним плановима, тако и на међународном плану.

53

Б. Рилке: Значај стандардизације за унутрашње тржиште Европске Уније (стр. 51-64)