Pripovetke / Branislav Nušić

ТРИНАЕСТИ 103

иђоше му на очи и грло му се за један час осуши. као да годину дана није пио воде.

Како ли је у другој соби јео; како му је било, и шта је осећао сиромах Петроније, који је већ тако близу цељи дошао и опет морао да буде тринаести! Тако је, ето, све већ пропало и шта му је, дакле, још осталог Ништа више но да сачека, на пример, тринаести фебруар, те, рецимо, да на тај дан умре!

Али пре него што ће да изгуби чак и вољу на живот, он се реши на нешто, на што се иначе не би никад у животу решио. То је био последњи и одлучан корак.

— Или-или! — узвикнуо је одлучним гласом у својој соби после оне вечере код капетана и лупио је песницом о сто да је са стола пала на земљу машина за кафу, четка од ципела и глицерин сапун, којим се он недељом и празником умивао.

Он најпре покупи мирно те ствари, метну сваку на своје место, а затим седне и напише врло учтиву молбу за одсуство.

Дакле, у Београд, министру! Њему, јест, па очи у очи и казати му све: „така и така, и такаи така, и така ствар!“ Нема се више како, не може се више заобилазним путевима, већ лепо министру, па или-или!

Како му је било кад је та молба добила званичну нумеру, па онда он се потписује на решењу: „примам са захвалношћу к знању одобрено ми одсуство.“ Па онда оде кући својој, да вади наново „флеке“ са панталона, да однесе кројачу црни капут да му се метне нова сомотска јака, па ово па оно.

— Казаћу —- говори гласно Петроније Јевремовић у својој соби слажући ствари у мали један коферчић — казаћу: ето, господине министре, двадесет и једна година, кажите сами је ли правог За двадесет и једну годину једанпут кажњен и то петнаестодневном платом. Шта је то, није ништа!