Pripovetke / Branislav Nušić

104 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

"И зашто сам кажњен> За ништа, просто за ништа! Кад сам саслушавао неког сведока, ја сам му онако узгред опсовао и оца и мајку. И то није што сам ја хтео да му опсујем и оца и мајку, него испитујем га, испитујем, па у један мах не могу више да се сетим шта имам још да га питам; ћути сведок, ћутим ја, па као велим, док овако ћутим хајд' да му кажем штогод уз реч, колико да прекинем ћутање, али капетан то узе не знам како, па, хајд' петнаестодневна плата. Као да је то мала ствар петнаестодневна плата. Али давно је то било, поменуло се, а не поврнуло се...

Заћута мало Петроније Јевремовић, узме по какву ствар коју ће метнути у куфер, разгледа је одовуд и одонуд, слаже је полако, премишља и разговара сам са собом.

— Кажу да је министар добар човек. Разуме се, како би и могао бити министар да није добар човек! Најпосле, мени је довољно ако има душу; то је главно и то је доста!

Онда се замисли, поче да броји откако је у служби да није ово нешто тринаести министар. Преброји и — није, хвала Богу!

Увуче затим конац у иглу и почне да пришива један рукав, који се прилично одвојио од капута, и да звиждуће песму: „збогом немарна душо!“ Уопште, није био још много забринут: или што је веровао да ће сад једанпут свршити оно што је толико желео, или, ваљда, што је био далеко од Београда и од министра, те га не беше јако ·обузео страх.

Ишао је па је казао многима збогом, као да ће на хаџилук. Сви су му пожелели много среће, јер је већ цела варош знала о његовом путу, на који се он први пут у животу креће.

Ујутру се на два сата раније пробудио и чекао у авлији и истрчавао на капију да сачека кола. ООсећао се врло нестрпељив. Најзад стигну кола, он узме куферчић, закључа своју собу, прекрсти се и седне у кола. - |