Pripovetke / Branislav Nušić

156 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

ње, неком мађиском силом, нестаде с погаче. Тра- · жили. смо је и тражили, али је не нађосмо. После смо сазнали да је мој старији брат — у моменту кад сам ја пошао погачи и кад су сви погледи били управљени на моје подвиге — украо пару иако зато није имао оправдана разлога, јер је он давно већ био проходао. Морали су метнути другу пару, јер сам ја ударио у такву писку и дреку, као да ми је меница протестована била.

Затим сам одрастао и до школе. Ваљало је тад видети како је поносито мој отац ходио, а како сам погружен и као убијен ја ходио. То је дошло по свој прилици или са разлике у карактеру или са разлике у мишљењу, која се још тада опажала измеђ мене и мога оца.

Моје школовање, то је управо моја борба за опстанак. Најпре борба са фамулусом којега сам ујео, и који рече да је целу моју фамилију морао силом вући у школу. Па онда пизма појединих професора на мене и моја пизма на поједине предмете. Моје школовање, то је непрекидна и дуготрајна борба, у којој су с једне стране били професори и наука, а с друге стране ја сам, те разуме се да сам тада чешће морао ја да попустим.

И та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су и толики моји преци учествовали. Један мој рођак толико је био упоран да бусију, до које се дочепао у своме наступању, — а то је био први разред гимназије — није четири године напуштао. Бадава су га професори изазивали да изиђе на мегдан, а доказивали му да он то и на основу самог закона мора учинити, он се на то није освртао, већ је и даље одлазио у школу. Најзад су професори дигли руке и очекивали тај срећни час, кад ће мој рођак да се ожени, те ће ваљада остати код куће.

Други мој рођак толико је опет заволео школу, да се примио за фамулуса. |

Но један је ипак довео у неприлику и саме професоре. Три године свога школовања упорно је