Pripovetke / Veljko Petrović

ЈАНОШ и МАЦКО 101

Ни игуман се није трудио да задржи строго лице, Али Јанош је беснео и није се дао. Но што је јаче беснео, изгледао је све смешнији.

Једном је скочио, откинуо летву од клупе и заошијао је међу душмане, па онда се закључао у комору и, у свом болу, разрушио муком сложена дрва и преплакао ту цели дан. Једва се смирио посредством игумана и намесника.

То вече су поруга и смех повукли рогове, и Алекса, пренемажући се као да му је силно жао и да ће бити тужан ако се не помире, натента најзад Јаноша да у момачкој соби попију чашу мира.

После устручавања, Јанош се опи као левча. Шјеегачили су се с њим, али он није ништа приметио.

Око једанаест Јанош заћута као заливен. Око дванаест, кад се и остали накитише и без страха ударише у певанку, он се наслони на руку и заплака. Па онда загрли Алексу искушеника и поче: | — Сви ви криво чините што мене гоните. Зашто

ме гоните2 Кога сам ја увредио 2 Пустите ме с ми-

ром, да живим и умрем. Немате ви душе ни толико колико у Мацка. Он је једини душевни створ међу вама... |

„Шта ви мислите, да сам ја пропала будала 2 ја сам само страдао. И-и- што сам учинио нисам ја учинио. Неки ђаво се увукао у мене. Но сад свеједно. Ја сам све испаштао по триста пута. Мени треба само мира.

— Зар ви ни толико немате школа да не умете видети ко је бољи а ко гориг ја сам бољи од вас ма којег. Ја сам учио гимназију. Још би и данас умео водити дупло књиговодство. А ви — ви ни читати не знате! јЈедете, пијете, спанђавате се и олајавате се. Ја сам бољи од вас, ал нисам хтео да се то зна, хтео сам да останем затрпан. Сви сте ви зли и загрижљиви. Једино ја и Мацко што имамо срца и ин-

телигенције. — Па ви сте браћа! — вели буновно баштован Илија. — Хајде ајнца да играмо, ако си баш теле-

гентан. Дротар си ти, глупави дротош!