Pripovetke / Veljko Petrović

102 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Алекса престаде слушати, па запева:

— Шерпење, лонце, котлове крпа-ат!...

= ... Моја браћа су господа. Један је у Великом Варадину шеф железничке станице, други је професор у Пешти. И ја сам пре у Пешти служио, у: банци. Колико блага, колико блага! И злато и банке, велике зелене, масне банке.

— ...То је и била моја смрт! — и залупа песницом по преима па махну шаком, као да брише прах са стола и тера дим око главе. — Прође, прође све! Ал' то се не заборавља; то убија — ех — па шта! Прође. .. Е

— Приповедај ти то коме хоћеш. Нађи ти друге луде које ће ти веровати! Ни нос ти није на господина. Дротар си ти или пенџераш. Кад си дошао, смрдио си на гит. Да си ти из фине фамилије, не би ти дошао овамо да се с Мацком дружиш! — сврши, па се обешењачки искези баштован.

Алекса удара у непрестану вику:

— Пенџер опраав! Пенџер опраав!

Јанош нешто прогунђа, мучно се диже, отрже, и љуљајући се оде, пошто му салише непопијену чашу за врат.

У јутру је дошао из села дотучен шпиритужњачом клипаром. Ружили су га, али он је, мљецкајући одебљалим језиком и не умејући макнути левим оком, што се устаклило и укочило као кликер, ишао од лица до лица, и доказивао да је интелигентан и да немају право што га омаловажавају. Али га је свако слао у постељу.

Нечујно се дигао из постеље и стидео се себе. Шта ће сад Он се морао ноћас издати па ће му се показати врата. Ко је донео воде са Мацком2 Можда су га мучили, а нису га нахранили. Мора отићи игуману и молити га за опроштење и заштиту.

Дочекали су га смех и псовка. Мацко је вирио кроз окно, а по ребрима му кречом написано име: Јанош.

У соби гаје чељад задиркивала, а он, за доказ да није пијан, понавља причу и доказе свога шко-