Pripovetke / Veljko Petrović

ЈАНОШ и МАЦКО 103

ловања. Ни трезном му нико не верује. Игуман га избруси, а он и њему доказује да није ништа крив и да он није као остали. Он је школован. Игуман га. тера доле: — Мени су потребне твоје „руке, а не школа. Новине ваљда да ти претплатим 2 Тестери ти мени, тестери!

Исти се дан и опет надерао и декламовао неку Петефијеву песму и причао да зна енглески, што „ни ваш патријар са пишпекима није знал“. Онда су га истукли. Кроз две недеље се сасвим пропио. Трчао би на прстима кад би само чуо кључеве од подрума, а знао би се понизати и клецати пред Алексом, да му да цименту патоке-ракије, што би на душак истресао, халапљиво, као од страха да ће га кап ударити усред гутљаја.

Игуман је већ распитивао за другог човека, ако се не опамети. Он је плакао и сваљивао кривицу на друге, који њему и Мацку не дају мира, који га називају дротарем и лажом, па и сам високопречасни држи с њима, а то њега боли.

"Једног дана и опет расплакаше Јаноша, не верујући у његово образовање и љубав, те се он огорчен упути ван манастира. Кад је изашао напоље, весело га сусрете Мацко. Гледао га је питомо и лупкао копитом, а реп му је био жалостан. Јаношу се растужи. Учини му се, као да му Мацко пребацује, што га је због других и због пића забаталио.

Загрли му главу и плачући га пољуби међу велике и живахне уши.

— Мацко, Мацко, слатки Мацко мој! Нико нас не. воли. Остављени смо од свију и сваког. Ја сам једини који тебе љуби, матори магарче мој и сапутниче. Како се блиста око твоје за часак, јер и ти си морао видети лепших дана. Крупнију си траву пасао на широким ливадама, мирисао ивањски цвет, и играо се голицавим чкаљем. Дремао си успављиван клепетањем овнујских бронза, разгаљивао се мекањем слабачких и пенастих јагањчића. А кад би се у летње вечери приближила пепељаста и млада магарица суседних пастира, са дражесним и крепким сапима, ти