Pripovetke / Veljko Petrović

54 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

И господин поче оним крацима горе-доле мицати, и као да се чуло како ваздух пишти излазећи напоље, а врапчић се узнемири, поче као пијан леткати, немоћно ударати крилима о стакло и, најзад, паде, а само му срце узнемирено и. стреловито брзо бије. Господин хитро отвори доле отвор, ваздух покуља унутра, а врабац полако поче долазити к себи. Очи су му заблистале, и кад га је Чича показао у руци, у отвореним устима само му је језик био црвен од једне капље крви.

Једнога дана ми уз пут Мита шану на уво: Дођи код мене, да видиш нешто. — Ја сам одмах наслутио, да се ту нешто ради о учитељевима.

Чим сам бацио књиге и попио свој ибричић каве на душак, да сам све непце испекао, одем Мити. Они су имали два дворишта и башту. Кад се не бисмо играли у штали или се не бисмо котрљали но бреговима од неокруњених кукуруза по чардацима, то јест, кад би нас Митин отац камџијом гонио, ми бисмо се склонили у велику башту, која је била сва обрасла у корову за метле и пуна окречених јабука и бресака. Ту бисмо се несметано могли играти арамија, или, кад је Митина мати болесна па је глава боли и иде сва повезана по кући и плачевно замера свима и псује, ту бисмо гулили са комшијина зида црвене, старе опеке и скидали бели прах салитре са њих, мешајући то свеу старе боце, па се играли апотеке. Особито је пријатно било повући се до тарабе, где је. земља под сочним, нађикалим, киселим дрвима вечито влажна, па је под старим, пешчаним каменом пуно гмизаваца и беличастих буба. Одавде се комотно могло гледати у учитељеву башту и, по титаве сате, слушати и гледати шта се тамо говори и ради.

Кад смо улазили у башту, Мита пуноважно метну прст на уста, што ми је још више распаљивало радозналост. Чучнули смо на две цигле и вирили кроз лабаву, црвоточну даску. ја нисам ништа видео. Али Мита ми је немилосрдно гуркао нос у пукотину: Видиш, десно! — Онда чух речи. И кроз широко