Pripovetke / Veljko Petrović

56 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Чича је за све време пребирао браду и немо кретао луткице по столу.

— Девојкд! — рече мирно и погледа поред себе.

— Владислава је отишла — ране поп Душан фамилијарно.

— А2 — учини отац и подиже главу.

— Госпођице Владо! — викну поп, а у гласу

му је јечало задовољство што тако гласно може да изговара и то име. = Воде — прошапта у ораљу отац.

— Донесите воде! — заповеди поп, и не зна ни сам ваљда зашто се насмејао. — Молите ваљда — рече притушеним, строгим

гласом девојка.

=— Ха, ха, ја не молим.

За све време Владислава га ни погледала није.

Кад је поп изгубио партију, дигоше се.

— Чекајте, идем, да оперем руке — рече учитељ и уђе у ходник.

Владислава је спремала у кутију пијоне и скоротече. Поп Душан је звиждао.

Онда девојка напречац диже главу и погледа га молећиво у очи.

— Што сте такав >

Поп је удари лако по образу, саже се, као да тражи нешто по столу:и хитро је пољуби у прса.

“Она мало устукну.

= Пазите!

Поп удариу Ооо ТИ и кондак, испрекидајући га шапатом:

Лудице моја, људице!

Она се смешила и, чувши да отац долази, из„вади брзо иглу из блузе и убоде поп-Душанову руку на којој су искочиле, као гајтани, жиле пуне крви.

Мита каже, да се јуче играла тим жилама.

Мене је ова слика силно зачудила. Некако, крај све радозналости, ипак сам стидљиво жалио што сам уходио и био сведоком свега овога, о чему сам одмах знао да је тајно и забрањено. Кад су