Pripovetke / Veljko Petrović

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА (00

учитељ и поп Душан пошли напоље, и стари закопчавајући капут, безбрижно наређивао Владислави свакидашњим гласом вечеру, први пут ми се учинио он бедан и жалостан човек. Дошавши кући тешко ми је било носити у себи ту тајну, као да је мој сопствени грех, те сам понављао у себи, као лекцију

из катихизиса: — то се не сме рећи, то се не сме рећи!...

Ипак за вечером, тобоже случајно, запитао сам матер: — да ли је поп Душан рођак господину учитељуг — Отац и мати се згледнуше.

—_ А од куда ти то пада сад на паметг

— Тако, не знам ни сам, — и морао сам да

погледам у тањир, и да се жестим, што ми се крв из вратних жила поче дизати у образе.

— јеси ли исписао рачун за сутраг — прекиде отац ћутање.

ја се дигох и чух, како мати нешто немачки шапће оцу. А он дува дим у вис, и каже: — ја то просто не могу да разумем.

Сутра дан сам у школи био расејан и сваки бих се час ухватио, како чујем господина, али не знам шта говори. Скупио бих чело и прибрао бих мисли да га пратим, али он се од једном почне удаљавати од мене, те ми се чини, гледам га кроз преокренути дурбин, а место његове, као чијода смањене главе, видим пред собом лепу, округлу, црну браду попа Душана, његове крупне, удубљене црне очи и меснате усне, које су сваки час готове на песму, псовку и на смех. Такве сам главе виђао у немачкој историји мога оца. Глава, као у оних асирских царева са уплетеним косама и брадом, од којих се у камену само профили испупчавају, а пред ногама им упрегнути у кола укроћени лавови. Он се смеје и удара Владиславу по танком, бескрвном образу. Зашто она, тако горда и озбиљна, то трпиг Отаци мати је сигурно никада нису ударили по образу. Она је једном говорила мојој матери, да се не воли љубити ни са оцем ни са другарицама. После мора да

отире место пољупца рупцем, јер јој се гади. А неће