Pripovetke / Veljko Petrović

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА 59

на све могу одговорити само, да те волим. Ето, волим те. Мени је то и питање и одговор, ја не мислим ништа, и све сам рекао што мислим кад ти кажем да те волим.

И онда је хтеде загрлити, али се она извину 1 И окрете.

— Идите, ја вас мрзим!

Он. се насмеја. Владислава га погледа строго, а он је трже себи и пољуби је у косу и у уста. Девојка, као да се згрчила, скупи се и паде на њега и почне сва дрхтати од плача. Поп Душан је помилова по коси и поче јој тепати, као детету, а глас му је омекшао, те сам очекивао, да ће тај плећати, груби човек зајецати.

— Лудице моја мала, бубице! Видиш, како си мала, видиш, како си, као од порцелана. Први би те ветар разбио. Али ја тебе не дам, не дам ја тебе.

И као болесника, који је овај час устао из постеље, полако и опрезно доведе је у сеницу. Посади је на клупу, а она је непрестано плакала, кријући лице рукама.

— Буди паметна, што сад плачеш! Лудица си ти, лудица, поред свих тих твојих књижурина.

Владислава диже одлучно главу улепшану од плача и стида:

— Зашто ме мучиш» Зашто си тако груб према мени2 Зашто Шта сам ти скривилаг Хоћеш да убијеш у мени и понос и стид. је ли то само ћуд твоја 2 Шта имаш од тога што си ме сломио, што ме газиш, шта имаш од тога што ме волиш 2 Нећу, нећу да чујем тај твој поругљиви смех! — и Владислава затвори уши длановима.

Поп Душан се осмехну некако необично болно и полако јој скиде руке и задржа у својима.

= Ето, шта говориш тако! Видиш, и ја сам човек, и ако сам поп! — и то је рекао намргођено, у јарости, дижући јој пред очи крај од мантије. И ако сам поп! И мени куца срце, и када сам ти први пут погледао у очи, стала ми је душа у грлу, и заболело ме је ту у прсима. И сто ме је врагова