Pripovetke / Veljko Petrović

=

60 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

боло и шибало, да те вређам, да те, да те до суза вређам, јер си ме ти презирала, шта ли. И од онда, кад год бих те гледао, исти убод у прсима, а немам мира, ја хоћу да ти будеш моја. Баш зато што изгледа немогуће, баш зато хоћу да ти будеш моја, и ти мораш бити моја. Шта сам ја досад живео Прогладовао сам гимназију и богословију, као пас крао се по смрадним кухињама и бедно се скривао од газда. А када сам свршио, морао сам се оженити с болесном женом, коју нисам ни видео честито, само да добијем парохију. Ручавао сам, легао и дете родио с том болесном женом коју сам мрзео. Пребацивања и свађе и плач у неветреним собама са медицинским задахом — то је био мој живот до сада. Онда сам је сахранио и плакао сам. Оплакивао сам себе и овај мој луди живот. Шта ме је чекало 2 Бирцузи и слушкиње, које ме краду, а дете ми киње и мене срамоте. И онда сам се упознао с тобом. Први дани су били очајни. Ти си ме преко рамена гледала, а ја сам желео, да ти здробим ту твоју слабачку руку. Владислава! Ја нећу ни на шта да мислим. ја те волим, и захтевам, као човек, да ме и ти волиш. ја хоћу да ме волиш, знаш, да. будеш моја.

Владислава наслони образ на његову руку и тихо рече: Е

— Волим те. Боже мој, ја волим тебе. А како _ сам ја то замишљала 2 ја знам да ово све што се догађа сваљује се на мене, без мене. Тако. Али ја не могу да се отргнем од тебе. И кад си ту, желела бих да никад не одеш од мене. Бојим се без тебе, а кад ниси код мене, бојим се тебе, и желећи те, молим се Богу да не дођеш никад више. Има часова кад скочим од клавира, срце ми се смрзне, и ја чекам да уђе мати, и да каже да си умро.

је ли то морало тако бити и јели то пуки случај што смо се ми нашлиг Стид ме обузима кад помислим да је то само твоја вештина учинила. Твоја страст. Не, не, пусти ме, хоћу да ти кажем све. И онако нисмо никад до. сада говорили искрено. Али ми се и не познајемо. Ми смо само руке стискали једно другоме.