Pripovetke / Veljko Petrović

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА 61

Видиш, драги, ти си ме држао за горду, а ја сам била тако, тако сирота и убога. Гутала сам књиге, не зато, ваљда, што сам била жедна њих. Нисам имала с ким да говорим и да се спријатељим. Говори које су водиле моје другарице нису били за мене глупи, него далеки, неразумљиви. ја сам добијала у кући све готово. ја нисам знала вредност ствари и начин како треба њима владати. Кад бих изашла на улицу, мени је изгледало као да ходим потпуно непознатим крајем. Читала сам о људима, али ови људи су били мени недокучиви. А љубав, ма колико да сам тобоже одрицала њу, ја сам је тражила, али нисам знала како она долази. Другарице су ми се заљубљивале на поглед, после неколико кита цвећа и ноћних свирки под прозорима, а ја сам желела нешто велико. Да се жртвујем усрећујући тиме некога, или да се онај усрећујући мене жртвује. А моја мати уопште није мислила на љубав. Она није никада волела и није могла схватити да бих ја могла једног дана некоме поклонити душу своју пре но што овај буде препоручен од које тетке и шефа у канцеларији. Овде у овој кући се никад није о љубави говорило, као да се то сматрало за грех. Много сам ја проплакала због тога што ме није нико волео. Боже мој, била сам лудаг Колико сам пута села у кревету! Чула сам под прозорима мушки ход и чекала сам да се заустави под мојим прозорима и да ме зовне по имену. Чини ми се, устала бих и изашла. Али кораци су се равнодушно удаљивали и онај ноћник није ни слутио да се један девојачки јастук кваси сузама. И онда си. дошао ти, и гледао си ме, како ме нико до сада није гледао. Кад бих пролазила улицом, па би ме посматрали младићи, звиждећи и играјући једном ногом док бих прошла поред њих као међу шибама, и док би ме они проматрали од главе до пете, пустила бих сукњу, нека се прља, и гнусно би ми било. А ти кад си ме погледао, као да се чудиш, ја сам се бојала да ћу испустити чаше што сам их носила. Ти си ме гледао тако широким зеницама, а ја

-