Pripovetke / Veljko Petrović

66 · __ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

теретну, украшену главу, стаде под стаклетом да необичном брзином трчка наоколо. Ширио је и сужавао рогове, усправљао се гиздаво, као да је постао свестан своје лепоте. Разапињао је жилава криоцаи летао и ударао се о зидове углачанога стакла, не жалећи узалудну снагу и не осећајући никакав бол. „Он је био хитар и поносан као ноћни лептир, међу немирним и уздрхталим танким пипцима као да су се пресрећно и сјајно блистале црне тачке његових ситних очију. Кад се дошло близу стакла, чуо се висок звук. То је „ваљда била песма подмлађенога јелена. Али није дуго потрајало, а буба од једном, баш кад су јој се светла крила треперела и тресла као у летњега, шаренога коњица, паде малаксало на леђа; крило јој се једно преломи, а ножице је грчевито уплела једно у друго. Угинула је.

Ми смо се сви чудили, а учитељ климну суморно главом.

— Видите. Он би још дуго живео онако тром и неспретан у обичноме зраку, како га је природа саздала. Али човечја га је рука бацила у елемент огња — и он је изгорео убрзо. Док је онако задовољно трептао крилима, није ни мислио да ће већ идућег тренутка пасти и скапати.

То је била последња прича Чичина. Нити је он више причао онако вољно, нити смо га ми пажљиво слушали. Говорио је уморно и често прекидао рече-нице. Кашљуцао је старачки и често се загледао кроз прозор у зимску маглу. Ми смо већ научили, да се, још док је он унутри, договарамо, код којег ћемо крста приредити рат Руса и Јапанаца и где ћемо правити човека од снега с батином и лулом. Он би нас јетко опомињао. Звао би нас злотворима, гонио би нас у шегрте, грдио уопште Србе као лењивце и хвалио вредне Швабе, којима се ми, будале, ругамо. Ми смо се на све то церекали, а он се љутио, псовао нас сваког посебице, али никад није могао да погоди право име дотичног кривца.

— Није он Стева, Милан је он! — викали бисмо ми раскалашно.