Pripovetke / Veljko Petrović

53

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА 6

— Па добро, Милане! — Злотворе један! Немој да ти ноге поломим!.

Али ми смо постали неукротљиви. Бука га је дочекивала, вика и гримасе су га испраћале. Што се он више једио, ми смо били све досетљивији. Ломили смо пера, забадали врхове у даске и звонцкали. Мила је донео миша на узици и пуштао га под скамије, а ми смо се кикотали и капама га вијали. И господин управитељ би погледао често унутра и вртео главом. А стари би дрхтао, слегао раменима и псовао:

— ја не знам, ја не знам, шта је вама 2 Док једног не испребијам, нећете се смирити ! ;

И то се догодило. Мила једанпут извукао из обуће гуму и гађао уши оних који су пред њим седели. Једном промаши и удари чичу у нос. Хтедосмо сви праснути у смех, али је стари побледео, а брада му се тресла, — и ми занемесмо. Устао је, погледао у разред и зауставио се на Мили, који је био црвен као турчинак. Лагано је пришао њему и ошамарио га. Нама је срце стало у прсима. Мила паде на скамију и покри се рукама. А господин се окрете и клецајући скиде шешир, испусти га, диже и — не погледавши више у нас — рече тужно: — злотвори! — и оде напоље. |

Ми смо неко време непомично и пренеражено ћутали. Затим се ја дигнем на прстима и погледам кроз отшкринута врата. Господин учитељ је стајао на прозору и брисао очи. Напољу су вејале крупне пахуљице и дим је падао на земљу.

По подне је дошао господин управитељ с једном госпођицом; пошто нас је изружио и осудио на затвор, и рекао да ће нас до краја године учити госпођица, позове нас тројицу да молимо господина Чутуковића за опроштење.

Ми смо отишли, али је кућа била пуста. После дугог чекања, изашла је слушкиња и рекла да одемо

кућама.

(5