Pripovetke / Veljko Petrović

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ

Сере је град који је леп у свако доба и кога се човек не може нагледати. Као лепа жена у чијим цртама има нечег недокучиво и ћудљиво нескладног, оно је увек занимљиво, променљиво и зачудно. Оно има природни, живи, патетични монумент, брдо Требевић, — „Требевићу, лијеп теферићу, са тебе се види Сарајево!“ — које свако јутро изненађује новим преливима боја. То чине, ваљда, они усеци, обронци, у које се повлаче јутарње магле; и који се, по положају сунца и облака, мењају од жуте боје до црнила. На подножју му се тамни озбиљни Гај с боровима, а по средини се помаљају разбацани доксати правоверних муслимана који се испред Швабе повукоше и скрише са својим чесмама међу воће, што у пролеће плави као снег. И док пред брегом, по виадукту, звижди и хукће источна железница, док по цитаделама праскају машинске пушке, мирно се истичу небројена мунарета међу сенкама, бела и вита као девице, а бодра и усправна као пророков кажипрст, који прети и опомиње.

Из велико-градских хотела са западњачким конфором, зимским баштама, журајивим и љубопитним Чесима, ногатим Немцима који принципиелно путују, јер се тако пише, и с охолим Енглезима, који путују из досаде и због континенталне јевтиноће са својим ускопрсним ш155-ама, великих секутића и затегнутих, жутих пунђица, кроз улицу с банкама и излозима, филиалама бечких завода и бечких трговина, само