Pripovetke / Veljko Petrović

92 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

— Љубим руке, добро вече! — рече страначким нагласком.

— Откуд ти знаш да нама треба фурунџија 2 — диже главу и важно се намршти игуман.

— Рекли ми доле у селу.

— А имаш ли књигу 2

— Ево — и поче нешто откопчавати испод два капута и два прслука над прљавом, јегерском кошуљом.

— Добро, добро, видећу сутра..

А како се зовеш2 Ходи ближе!

Човек се бојажљиво приближи, као да му светлост очи вређа.

— Јанош Томка.

— Аха! Хм. Ти си католик. А пијеш лиг запита игуман и загледа му се у модре жиле по носу.

Јанош заигра ногом и загледа се стидљиво у врх од ципеле.

— Нећу пити, велечасни господине.

— Из празног! — поругљиво ће намесник и са укором већ овлашћеног господара.

— Ако се ождереш сместа ћеш летети. Алекса, иди, одведи га у момачку собу; реци му све што треба да зна и да ради. А ти ујутро донеси књигу!

Игуман устаде и пође да попије црну каву у својој соби. Био је задовољан што је одлучио против _ намесникове воље.

Јанош је примио упутства. Мора сваки дан насећи и исцепати дрва, и то и пањева и осредњих за ложење, и мора нацепкати ситнине за потпаљивање. Мора почети ложити у пет ујутру и држати собе једнако топле цео дан; осим тога навући воде за кухињу и кућу, у буре за кухињу и у све остале канте. У том ће му помагати стари магарац, прослављен по свој околини по имену Мацко, са два чабра. С њиме мора добро поступати. Бринути се за његову храну и чистити га, јер господин игуман га јако воли и сваки дан се шали с њим.

Посао је био огроман, те се до поноћи чула тестера и секира у дрвари. Пећи су биле вазда топле а ако би која и попуцала, Јанош ју је лепио жутом