Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

118

Енрика пала у руке, него би и цело, небројено наследије припало без деобе! 5

Францишко погледа с мржњом и презрењем ликујућег, који је његову Енрику, као што он држаше, вакрио — он беше већ у намери да Јозефа нападне и да га, негледајући на претеће оружије, својим рукама издроби. Јримов глас који га викаше од тог га намерења уздржи.

„Ни сместа, Францишко, овде да се боримо, овде да заједно нападамо и умремо!“

„Пропаст тамо као и овде, мој Шриме, но хајде да се опростимо! одговори Серано.

„За то нема се сад времена; тако, пуцајте, нека лупежи бар у беснило дођу да брже нападају!“ викну Шрим, с ладнокрвношћу своју пушку пунећи и поново избацивајући.

Већ их с обе стране уводе опколеше, већ видеше пле_мићи гарде краљичине извесну смрт пред очима, а, Јозефови

погледи светљаху победоносно. У једанпут појаве се, око "села савијајући и к месту борбе: приближавајући се два чудновата коњаника. Ови су долазили од страна, пристаништа, Сантандера, које је шест миља од Сејоса удаљено, и беху се упутили к Мадриду, но чујући у један пут пуцњаву пушака, и опазивши шаторе карлових предстража сбавију за, брдо. Један од истих ношаше висок и на врху заошиљаст шешир, који је с великом белом перјаницом украшен. Преко његових рамена вишаше од црне кадифе огртач, који је ње_гову доњу, богато украшену и нантљикама одличито искићену хаљину, покривао.

Јаки и снажни вранац имао је шта новити, јер његов господар беше необичне величине и снаге. Шрса су му ис" пупчена, плећа широка, ноге и руке дебеле и снажне и саме руке којима је узде држао, биле су од необичне величине; и кога ове дочепаду тај изгуби с места сваку наду да ће здрав и читав умаћи. — a

Још снажнији и већи беше онај други јахач — један Црнац, који изгледаше да је првоме слуга и пратилац. Његова глава беше без покривала, а ноге до колена голе тако, да су се по њима могле видети јаке и дебеле жиле, којима,