Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

10

»KRpamnnn је тек сада дванајест година, а до њеног пунољетства. може се јоште млого-којешта збити !«

»Ви сте мој пријатељ дону Леоне — а пи Еспартеро је такође мој пријатељ — ви ме разумете шта сам рад тиме казати! До данас нисмо се имали жалити! Ми смо се у времену, од када Марија Крпстипа. влада, већој слободи, и млого бољој управи више пута зарадовалп! Будпте благодарви дону Леоне, н признателни, као што сам и сам |“ рече стари Дон Серано, и пружи генералу своју руку.

__ Милозвучна есвирка прекиде им разговор, за којом одпоче игранка, — Францишко се разговарао с једним младим официром од гарде враљичине. Дон Алосато о разним бојевима, који је он противу севупљених чета дона Карла, названог »Краља Шума,« водно, и ослав ном војничкоме животу, који је говор Францишко с неком ватром и

_ сообитим задовољством слушао. —

Стари ратоброци пепију своје чаше у славу слободног духа и људског достојанства, а Дон Аласаго п Францишко, у здравље младе краљице.

У угљу дворане, на једноме ступцу у присену, стоји наслоњен један млад човек, на коме се приметити може, да га ова милозвучна свпрка п веселост присуствујућих, слабо уехићава. — егова црна и паклена душа била је од свега, што је лепон племенито, удаљена! Његова крв текла је само за осветом, а његова гадна мисао пратила, je са оштрим погледом витешки збор.

=" Дон Јозеф jo 6 naano лепу Енрику у дворлу, али се чувао да га она не види. с

Јовеф тако стајајући у присену дворане, пратио је пажљиво свако движење брата свог Францишка = као муњ указа се победа на његовоме лицу, када је-опазио свога брата из дворане пзлазити, преко високих степеница, кроз слабо осветљени ходник, и преко широке дворске стазе у парк отићи. — 5

Фрацишко је с горећим срцем хитно Е: Енрпки, коју је у том времену п у путу водећем к парку, сусрести морао. — Он је морам с' њоме говорпти, пређе, но што се у своју колебицу поврати, он је морао видити његову верну Енроку којој нема, за њега, под небом равне! У мраку зелених и цветајућих палмових дрва сусретну се. Енрикино је срце свагда ватрено и радосно купало, кад год је свога, Францишк; опазпла. ЈЊегов је мили глас свагда с: неким усхивењем слушала. Његовим је сладким речма свагда веровала, никад се није освојој будућности бринула, јер је била уверена, да ју Францашко свагда једном ватром љуби, да јој је веран и да ће ју, ма кад бпло, ·

8. жену узети! Е Францишко је своју Енрику до једне осветљене ставице допратио

— сада мора да сеју двору врати — а она у њезлну колебу! — Јошт један ватрени пољубац пскрене љубави претпсне на горећа устанца Кнрикина.

»0' Богом пошао — до виђења '»