Prosveta : almanah za godinu ...

= 0 =

у мађарске «државне». За Војводину је у толико теже што се Срем налази под другом управом, а скупа нас је једва 700.000 (са Буњевцима и Шокцима!) Поред свију тешкоћа одржало је војвођанско Српство до пред рат: «Матицу», велику гимназију у Новом-Саду и Сремским Карловпима, три више женске школе, две учитељске, но то је уједно све. Осим основних школа, новинства, позоришта и неколико месних «Девојачких Кола» и Читаоница, «Сокола» и Омладинских Удружења, то је представљало организацију српског духовног живота.

Често се чује као да Српска Војводина опада, да пролази кроз свој «декаданс» — необазриви и брзоплети спомињу чак и реч дегенерацију. Тешко је о томе имати тачан суд без обилног статистичког материјала о свима важнијим гранама народног живота и пречишћених, утврђених појмова о опадању и дегенерацији. Није место да се овде упуштам у таково пречишћавање нити да износим сву ону велику премда још увек непотпуну статистичку грађу, проверену методима научне статистике, којом бих могао располагати. Стоји да Српство Војводине не стоји више тако високо нити над осталим деловима Српства нити према осталим народностима и крајевима Угарске као што је то био случај пре пола века и више. Но томе је главни разлог што су се међутим остали делови Српства и те народности и крајеви Угарске знатно брже _ развијали — као што је то уопште данас случај са свима примитивнијим областима — брже но само војвофЂанско Српство.

Војвођанско је Српство у 17-ом и 18-ом веку заузимало један несразмерно значајан положај у Угарској, несразмеран због маленог му броја. Као војнички народ смо дошли, сами истина међусобно демократски организовани, наступисмо као војна аристократија према маси роботајућих Мађара и Румуна или чистих привредника Немаца. Уживајући извесне повластице (ослобођење од плаћања десетине католичком свећенству, право своје црквене па донекле и политичке аутономије, неимање спахијског великог поседа), обилатим данком у крви искупљивали смо престиж дивљег ратника. Као летећи одреди, и на суву и на води, као «шајкаши», имао је тада српски народ велик