Prosveta : almanah za godinu ...

О

грађане Краљевине Србије такве каква је постојала пре рата, него и Србе ван ове краљевине, као и њихову хрватску и словеначку браћу. Да примите овај програм, ја вас не молим никако у својству званичног представника Србије; ја сам само одјек свих ових Срба, Хрвата и Словенаца, пореклом из свих крајева где живи наше племе, и чија се тражења стапају у један једини узвик: «Уједињење и Слобода!» Наши претци сачињавали су један народ од њиховог настањења у разним крајевама где их је сеоба народа довела пре петнаест столећа. И у данашњој несрећи, ми смо свесни да смо један народ, и хоћемо да сачињавамо само један народ и у будућности за коју се надамо да Ће бити напредна и срећна. Србија каквом су је обележавали пре рата, игра у овом скупу области само улогу која се некад придавала Ил-де-Франсу у вашој земљи и Пијемонту у савременој Италији.

«Запазите још и то да, настањена између Дунава, Јадрана и Јегејског Мора, насеља српског племена нашла су се, од првих тренутака своје историје, стиснута, тако рећи, између два супротна света који су носили велика имена, Рим и Византија, али који су одговарали сасвим друкчијој стварности. Рим, за нас, представљали су Немци и Мађари. Византију брзо заменише Турци. Петнаест столећа борили смо се ми за свој национални опетанак = ргитпшт отеге — против противника који су били тим страшнији, што су се често удруживали против нас. Наша приврженост нашој националној индивидуалности донела нам је вешала под германским и мађарским господарењем, колац под турским јармом, робију или тамницу лод млетачким режимом. Стога су се погледи свих Срба, Хрвата и Словенаца и окренули ка земљи покривеној храстовим шумама, коју ми зовемо Шумадија, ка отаџбини Карађорђа, од дана кад је овај славни син нашег народа развио, 1804 године, заставу Ослобођења.

«Никаква политичка или административна подела а ви знате да нисмо били од њих поштеђени — није могла наудити духовном јединству нашег племена. Најделатнији и најодлучнији представници нашег народа оставили су, тако, још за рана, свој дом и своју породицу, каткад са прећутним пристанком својих родитеља а још чешће по њиховом савету, да би се упутили Београду, где се било заложило прво огњиште српске слободе. На тај начин се може разумети оно што би иначе било необјашњиво, да је нова Српска Држава могла имати у почетка ХТХ столећа организацију сразмерно савремену, као и брзо цветање књижевности и уметности, онда кад је на хиљаду становника био само један који је умео читати и писати. Све словенске земље на Југу, или, као што