Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 97

Нешковићу, него ни једном српском учитељу и просветном раднику у оним странама није било ни потребно да агитује. Сваки од њих налазио се тамо у свом елементу и сву своју пажњу обраћао је на стварно просвећивање своје околине. Због тога и јесу српске школе у тим областима и биле праве школе, а бугарске су, од прве своје појаве, биле извор пропаганде, која је спровођена са много недопуштених средстава у културном свету.

Нешковић је остао у Велесу три године. Није тачно, како је писао 8. К'наов'), да је Нешковић отишао из Велеса због тога што је с црквено-школском општином дошао у сукоб због плате, него због болести. И није Нешковић из Велеса отишао у Србију, него у Призрен. На тај је начин школа у Перцоречком остала без главног учитеља. По обичају, црквеношколска општина писала је на све стране пријатељима и познаницима, и тражила каквог способног учитеља. Била се обратила и своме бив. митрополиту Аксентију, који се у то време бавио у Цариграду. Митрополит Аксентије се у Цариграду познавао са Ђорђем Милетићем, и препоручи Ђорђа велешкој општини за учитеља“). И, ова га и прими. По себи је јасно, да је

7) Период. Спис. гт. МШ, књ. ХГ, с. 578.

=) Ђорђе Милетић се родио 1837 г. у Мошорину код Титела. Рођени је брат Светозара Милетића, нашег великог националног борца у Војводини. Писање В. К'нчова, (на пом. м. с. 578) и др. о вишем образовању Ђ. Милетића нетачно је. По ономе, како нам је писала г-ђа Милица Ј. Томића, рођена синовица Ђ. Милетића, он је у Мошорину водио своју скромну трговину ; начинио дугове, банкротирао „шуђом кривицом“ и, г. 1858, прешао у Босну. А није, како је В. А'нчов писао (на пом. м. с. 578), пребегао у Босну, да би избегао служење војничкога рока. По другим изворима, Милетић је добегао у Србију, па тек прешао у Босну. У Босни је дошао у везу с неким предузимачима радова на прокопавању Суецког канала, и отишао у Египат. Ни тамо се није могао усталити, и отишао је у Цариград. У Цариграду се упознао са велешко-ћустендилским митрополитом Аксентијем. У то доба, у Велесу није било учитеља више спреме, какав је Велесу био потребан, и митрополит Аксентије ангажује за то место Милетића. Фебруара месеца 1859 дошао је Милетић у Велес, начинио са општином уговор и примио главну школу у Перцоречком у Велесу.

Госпођа Милица Ј. Томић и ово ми је писала о своме стрицу: „Био је плаховит и частољубив. (По одласку из Мошорина)... првипут се јавио својима из Велеса, где је био учитељ. Тамо се и оженио врло лепом маћедонком, која се, на жалост, осећала Бугарком, те је њен уплив утицао и на децу. Његов најстарији син, Љубомир, професор у Софији, ватрен је Бугарин. Мој стриц само једаред се враћао у Домовину. Довео је свог сина Љубомира, и предао моме оцу са жељом, да од њега постане добар Србин и остане међу Србима.

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 7