Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

102 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

мањи градови на југу. И ако сеу Скопљу и његовој околини, и под врло тешким политичким приликама, одржале наше манастирске школе и наша писменост, Скопље је, у почетку ХЛХ в., носило на себи карактер већега турско-арнаутскога града. Наш живаљ се почео појачавати тек од 1800 тридесетих година, и то притицајем сеоскога становништва из околних скопских села, и из даљих области на југозападу од Скопља. При свем том, Скопље је, по своме политичком и трговачком значају, и у то доба држало прво место међу свима нашим градовима на југу. И ако се у Скопљу чува предање о словенској школи у почетку ХТХ в. у цркви Св. Димитрија пи у Дечанском и Хилендарском метшоху, 0 школским приликама у Скопљу првих година ХЈХ в. немамо никаквих непосредних писаних података. Нема о томе ни доцније забележених, и проверених казивања старих људи, који су доживели 1800 осамдесете и 1800 деведесете године. Колико и има забележенога, то се све односи на време од 1820 године на овамо. А из тога доба већ датирају и писани податци савременика.

По свима тим податцима, и по личном мом испитивању“), школске прилике у Скопљу од 1800 двадесетих до 1800 шездесетих година овако су текле:

Деветнаести век је у Скопљу затекао мешовиту, грчку и словенску, школу. Такво је стање држало све докле су, с једне стране, митрополити Грци школско питање држали у искључивој својој власти и, докле се, с друге стране, није словенски елеменат у Скопљу прибрао и почео кристализовати и, под новим приликама и потребама, почео бринути и о својој школи. То је било око 1800 тридесетих година. Прва два учитеља у Скопљу, о којима се зна да су предавали и словенски, били су странци, из других градова, и учили су децу грчки и словенски, или словенски и грчки. То су били: Димштрије Кратшовалија Ђеорђијевић и даскал Никола („Крушовалија“). Први од њих по времену, учио је децу грчки и словенски и у Нишу. Региструјући ове прилике у Нишу 1800

1). (О овим приликама у Скопској Области водио сам белешке још од 1890 г. Испитивао сам онда старе људе у Скопљу: Хаџи Зафира Цветановића, Хаџи Косту Стевчевића, митрополита Пајсија, поп Јована Бурковића, Косту Сидића, Панча Поп Јовановића, Димитрија Стамболију и др. Поред тога, синовац митрополита Пајсија, пок, Тома Ставридис, уступио ми је сву словенску преписку Скопске Митрополије за време Пајсија (1868—1892). А имам више писама и из ранијег доба.