Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

110 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

у Цариграду. А скопљанци су, г. 1854, по препоруци врањ«ског епископа Пајсија, за главног учитеља дозвали Анђелка Цветановића, који је дуго година дотле био главни учитељ

xa се у Цариграду бави Јордан Хаџи Константиновић, који има велики број старих рукописних књига, и који је, по своме казивању, све до летос, био онамо учитељ општинске школе... па је отуда летос, као што се он жали, такође и злобом тамошњег владике Грчког и из школе изтеран и из вароши протеран био, оставивши тамо све ствари и у речи стојеће књиге своје... Дошавши овде у Цариград он је престао и мени и Г-ну М. Михановићу Аустриском Генералном Конзулу овдашњем за рукопомоћ и ходатајство код Грчке Патријаршије, да би му се дало дозволење и једно слободно писмо да се натраг у Скопље за учитеља врати без да га владика тамошњи, или који му драго у поменутом заниманију узнемирава... Патријаршија је „с неким документима потврђивала да су реченог Јордана сами обштинари скопљански истерали и да га више натраг примити не може“.

У писму се овом, даље, излаже како је Капунехаја тражио од Јордана да откупи те старе рукописе, али он, Јордан, „није био склон“ и да је „његова жеља и ревност да се у школу скопљанску врати, коју је он основао“.

За време бављења у Цариграду, Јордан је радио у Типографији Алек„сандра Екзарха. Онда је у Џариградском Вљешнику од 10 окт. 1853 г. „објавио списак 76 старих рукописа на пергаменту, које је он сабрао.

Писмом пом. Капућехаје од 11 авг. 1855 г. допуњује се ово саопштење о старим рукописима. У овом писму се каже да је Јордан изјављивао да су то све српске књиге и да ће их све, драговољно, нама уступити „само да му издејствујемо да се враши у Скошље и да га државна власт више не узнемирава. Пошто сам му ту услугу учинио, ше је он натраг у Скопље отишао“, уступио је Јордан Капућехаји једну књигу. Цену за ову књигу није дао и оставио „Да је ми сами справедљиво одредимо“ (исто писмо), — све у Држ. Арх. — Мин. Просв.

Што се старих рукописних књига тиче, и ако је Јордан уверавао Капућехају Србије, да ће их њему уступити, уступио их је А. Екзарху, а Капућехаји је за утеху, дао свега једну. Па и о тој једној књизи преписка се отегла до августа 1855 г. Писмом својим од 18 авг. 1855 г. извештава Капућехаја Министра Иностраних Дела о овоме:

„Пређашње недеље послао сам Попечитељству Просвештенија једно исвестије у смотренију они старински бугарско-српски рукописа, које смо желили из Скопија прибавити. Немогавши откупити оне егземпларе уступљене, послане овамо Алексавдру Екзарху, ја сам дао из њи преписати што је се у њима налазило интересантно за историју и овде вам прилажем те изводе да и можете саопштити Друштву Словесности на употребленије, а остало садржаније ови књига чисто је црквено и јединствено састојеће се у преводу «с грчки текстова...“

Писмом својим од исте године Ме 931, Капућехаја моли Мин. Ин. Дела да „по праведљивости својој оцени књигу за коју Јордан Х. Константиновић није хтео цену казати и пошље награду да се сопственику књиге преда“.