Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

, ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 11]

у Врању. Видели смо да се, г. 1853, био вратио са својих студија у Пловдиву један од најбољих Анђелкових ученика у Врању, Стојан — Стошка — Костов, и примио сеу Врању за Анђелковог помоћника. Анђелко, полазећи у Скопље за главног учитеља, повео је за свога помоћника и овога Стоjama Костова. Анђелко се и у Скопљу држао наставног програма, по коме је радио у Врању, а његов помоћник се, после две године, одвоји у Скопљу од свога учитеља, и отуда је у скопским школама настала велика збрка. Пријатељи Јордана Х. Константинова, ни гг. 1856 нису могли успети да поново Јордана уврсте у Скопљу за учитеља. Он није више добио општу школу, него је држао своју, приватну школу'). Дотле је и Стојан Костов био успео да створи у Скопљу своју партију, и тиме се ушло у 1857 годину. Мирољубиви Анђелко, неспособан за такву борбу, г. 1856 вратио се у Врање и оданде, после кратког времена, отишао за главног учитеља у Власотинце. А у Скопљу, поред осталих учитеља, остану, приватан, Јордан Х. Констаншинов и општински Стојан Костов. Јордан је и даље у својој, приватној, школи држао мешовиту: српску, бугарску и „руску“ наставу, а Стојан Костов је увео нов, чисто бугарски метод. Костов се од почетка није осећао чврст у Скопљу. Жалио се на све стране и тражио је моралну потпору“). А и Јордан Х. Константинов је дефинитивно напустио Скопље; отишао је у Велес, и тамо се склонио код својих сродника, за неко време.

5 И у ово време се Јордан Х. Константинов обраћао Београду. Још се не зна како је он своге стање представио, и шта је све тражио од српске аладе, кад је у ондашњим Срб. Новинама од 13 новем. г. 1856, на чепу листа, изашао чланак ове садржине: „У граду крунисања великог србског пара Стефана Душана живи један смирени и честити Србин више за обштесгво него за себе. Ово је г. Јордан Х. Константинов безплатежни учитељ скопљанске православно-србске младежи и ревностни скупитељ тамошњи за славенску нашу повестницу драгоцени древности у новцима и рукописима састојећи се. Он је већ и нашем Ученом Друштву једну част свог сокровишта поклонио и обећао уступити повише за које ће му се и пристојна награда дати. Свакако желети је да у оном моралном још тамошњем србском крају њогово самопрегоревање и човекољубива његова дела већу подпору од родољубаца добију, како да се сачува свети огањ просвете у домовини краљевскога колена Неманића. Тако многи би од наши суграђана задужбину учинили да том српском учитељу коју излишну књигу на дар пошље.

Ободрен препоруком подписанога, послао је он ови дана и ценовник многи, за живот нужни потреба, као што је месеца октобра у Скопљу владао. Јакшић“.

8) Из Архиваша на Н. Геров |, с. 925 и даље. Има око 20 писама