Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

118 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

у њему никако није могла развити грчка школа. И кад је било добрих грчких учитеља, и они су имали мали број ученика. Све до 1860 г. у Прилепу су били грчки учитељи многи од потоњих бугарских дејаца. Сасвим је друкчије било са словенском школом.

Општа словенска школа у Прилепу (и Вароши) позната је још од 1800 двадесетих година, односно, од тога се времена зна о свима главним учитељима, и о настави у Прилепу. Год. 1830, на заузимање Рисше Хаџи Дамњановића и Хаџа Стојка Џамбаса, оправљена је и стара прилепска црква 5.12аговештшенска. — Према моме личном испитивању ових прилика у Прилепу, још од 1897 г. и даље, и према писаним податцима и критичкој литератури, у Прилепу (и Вароши)'), овако је текла школска настава.

Најстарија словенска школа за прилепчанце (и варошане) била је она у манастиру Трескавцу. Тамо су ишла и варошка и градска деца, и учила се књизи. Прва, пак, општа школа у Вароши постоји од 1820 г. Била је код цркве Св. Димитрија. Ту су школу издржавали прилепчанци и варошани. Први учитељ у овој школи био је Илија Лигуш“). Илија је био родом из Прилепа. Учио је децу по манастирском методу, из црквенословенских књига. Под утицајем напретка самога Прилепа и нових прилика, Лигуш је, последњих година учитељевања, почео одлазити у Србију, односити понешто старина, старих рукописа и старога новца, што их је прибирао у околини Прилепа. Том приликом је почео Лигуш доносити из Србије нешто нових српских књига. А доносили су књиге и прилепски трговци, који су трговали по Србији, и који су путовали кроз Србију. Од тих трговца најистакнутији су били Риста Хаџи Дамњановић“), Хаџи Мирче Бомболоић, Хаџи Стојко Џамбас,

1) Др. Јов. Хаџи Васиљевић, Прилеп и његова околина с. 89, 91, 94, 109.

2) Ив. Иванићу (Годишњица Н. Чупића, ХХХП с. 210) и 77. Костићу (Споменица с. 29) поткрала се погрешка и ово лице зову Мигуш.

5) М ако је Хаџи Дамњановић један од првих, најизразитијих трговаца Словена у Прилепу у почетку ХЛХ в., бугарски писци су од њега начинили читаво чудо. Главно им је да је Дамњановић, г. 1838, добио у Цариграду ферман за подизање бугарске цркве у Прилепу, а не треба ни спомињати да је то нетачно. У оно доба, ни у самој Бугарској нико пије ништа тражио бугарско; није никоме ви на ум падало, нити се могло тражити фермана, за бугарску цркву, нити по Патријаршији нити по турским властима, нити по осећању народном, а у јужним областима нити по личном осећању. Познато је с коликим су напорима Бугари у самом Цариграду успели да подигну, и