Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 141

На три године по одласку Мусулинову из Призрена, г. 1862, дошао је у Призрен, за главног учитеља, Стојко Аћимовић. Брзо за Аћимовићем, г. 1864, дошао је и Милан Новичић!). Новичић је био родом из села Божића у Васојевићима. Био је питомац старешине Високих Дечана, Хаџи Агатангела, и свршио је био Богословију у Београду. Познао га призренски добротвор Сима А. Игуманов и упутио га у Призрен 32 учитеља. — И Новичић је, овога пута, остао у Призрену свега две године, и одатле је, ради усавршавања, отишао у Дубровник, па се опет, г. 1867, вратио у Призрен и остао до 1869 г. По повратку Новичићеву из Дубровника, појачана је била и настава у школи. Додати су извесни предмети из Ги П разреда гимназије и тим се добила, једна врста, Продужна грађанска школа. У ово доба, са Новичићем је радио и Илија Ставрић. Дотле су српски учитељи и у Призрену били задобили цео терен. Видели смо да је, год. 1867, Србин Настас Крстић учитељ цинцарске деце у Призрену“). Како се већ приводила крају мисао, да се у Призрену отвори гимназија, или богословија, Новичић је, ове године, отишао у Београд и уписао се на Философски Факултет на Великој Школи. Тада је Новичић довео из Призрена 5 ученика за Београдску Богословију.

Још кад је Новичић, г. 1866, отишао у Дубровник, доведен је био у Призрен за главног учитеља Илија Н. Ставрић. Он је родом био из Градачца у Босни. Рођен је 1840 год. Свршио је Богословију у Београду и Духовну Академију у Кијеву. И њега је у Кијеву упознао Сима А. Игуманов, и оданде

') По темпераменту и честитости, Милан Новичић је био један од најбољих учитеља и просветних радника уопште. Али и такав је човек у Призрену имао доста противника, и противу њега је писано на више страна. Између осталога, и Световид, баш за 1866 г, бр. 35, донео је белешку да „у Призрену нема никаква напредка у школи јер је учитељем Миланом овладала гордост и мрзи на ученога човека, особшто србијанца“. — У бр. 60 истога листа, исте године, штампана је, као, исправка: „У Призрену никаква напредка у школи, јер је учитељем Миланом овладала гордост“ јер учитељ не може да прима странце зато што су (ту) владика и паша, па кад би се чуло да код влашког оџе долазе Моравци (тако Турци зову Србијанце) он би на мах видео безистен (робију) у Стамболу,.. и по томе г. Милан и да није хтео морао се је спроћу дописника гордељив показати, да би избегао подозрење код Турака“.

2, Видели смо да се те године Настас Крстић обратио српској влади за. помоћ а ова му одговорила: „Шаљемо призренским учитељима 25 + па делите“ (Браство, 1. и Х, с. 383; Држ. Арх. — Мин. Просв)