Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

158 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

да су се Вукове џеснарице, од 1860 г. наовамо, у многим местима, морале пажљиво сакривати, и да су тајно ношене из куће у кућу"). Откако су се, онамо, појавили бугарски учитељи, исти је случај био и са српским уџбеницима. Споменули смо, да су у оне крајеве слати из Србије уџбеници, који су били удепшени за школе у Србији. Али, у многима од њих, било је неловољних и недопуштених, ставова против Турака и турске управе. Н,пр., по реду употребе, у првом уџбенику, Буквару, биле су и народне песме: Цар Лазар пи Царица Милица и Мусић Стефан. У многим местима, на потказ и подстрек бугарских агената у оним крајевима, турске власти, и многи Турци мештани, пресретали су децу из српске школе, и на улици им претресали торбе, и тражили уџбенике у питању. Због тога су, у многим градовима, многи листови у тим уџбеницима и били исечени. Таквих случајева је било и с другим уџбеницима. У оно доба, српска се историја с страхом смела држати и онде, где нису били допрли бугарски агенти.“)

„Пре једне године предавало је се све на србском језику, а сада све на бугарском, јер Турци књиге из Србије не примају и држе као нешто противу владе и правитељства турског“ (Световид г, 1866 бр. 115 — допис из Скопља).

1) Макензијева и Ирбијева (на пом. м. с. 177), забележиле су како се, у злплењивању, турским властима, српске историје у једном од најглавнијих словенских градова у Турској (Солун или Скопље) грчки владика показао врло услужан. Ова се белешка односи на време пре појаве бугарских учитеља и агената у српским јужним областима. Јер они су, у своје време, у том погледу, далеко превазишли поједине грчке владике. (Браство ХХ, с. 89). — Стари и Нови Завет, преводи 5. Даничића и В. Ст. Караџића, старали су се Бугари да прогласе као јеретичке књиге. Свуда су њихови агенти живо агитовали противу тих српских књига, најмање као против протестантских. Овај бојкот српског издања Старога и Новога Завета држао је све до ослобођења ну самом Врању, Лесковцу и Нашу. Пред само ослобођење Врања, памтим живу полемику о томе између ученика бугарске школе, помоћника учитеља Пвешка Ристића-Уџуза и Јованча Нишличета, који је те књиге држао у својој радњи и продавао их.

2) Макензијева и Ирбијева (на DOM. м. с. 117) забележиле су случај са уџбеником српске историје у школи у Приштини: „Књиге су у Приштини биле из Београда, али почем нам се учини да су то све саме читанке удешене за најмлађу децу, то запитасмо, зар немају каквих „српских повесница»“ Учитељ погледаше кришом около себе па рече да има неколико, али несме њима да се јавно служи. „А зашто не2“ „Зато што турски официри често долазе амо па тумарају по школи, а коњички су официри често Маџари или Козаци или Пољаци, па знају читати словенске књиге“. „Али у оним кратким сухопарним историјицама нема ничега револуционарнога, а зацело и официри који су и сами храшћани неће хтети да вас оклевегају“. „Други истина неће, али су Пољаци гори но и сами Турци. Једнога дана, један Пољак официр загледа, преко рамспа једног детета, у књигу па повика: „Еј, ти, учитељу, шта ја видим