Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

160 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

и неупућених, турских царинских органа, уз црквене, преношене су биле у Турску и нове српске књиге: школски уџбеници и књиге за личну потребу, књиге за народ. На тај су начин ношене у јужне области и саме народне песнарице. У оно доба су Турци, донекле, и световне књиге сматрали као верску ствар, и толерирали их. Сваки путник из Србије могао је, у својој торби, у свом завежљају или бисагама, да пренесе ипо неколико књига за себе, или кога било. Видели смо, да је још 1800 тридесетих година, као Кнежев дар, доносио књиге у Ниш београдски трговац Манојло Стевановић. А доносили су их и други трговци и чиновници“). Хаџи поп Апостол Секиларпџев, како га назива С. Чилингиров,“) био је у Београду и отуда донео књиге за кратовску школу. Тако је и већина трговаца преносила књиге за себе. У оно доба било је сталних кочијаша — кириџија, који су из Турске ишлиу Србију, и превозили путнике или робу. Било их је, који су се, тим послом, бавили годинама. Таквих је кочијаша било у свима областима до Прилепа и Кратова, па и даље. А кириџија с коњима било је чак из Орида и Елбасана. Радећи тај посао годинама, ти кочијаши и кириџије, уживали су поверење турских и српских пограничних власти, те су могли преносити, тамо и овамо, што су хтели. Тако, кочијаш 7аса Митровић из Лесковца, годинама је, од 1860 г., преносио из Србије књиге, слике и др. за цео Лесковац; Јован Димитријевић из Куманова, око 20 година преносио је то исто за Куманово ; Спаса Деспошовић“) такође је годинама преносио књиге за многа

христољубиваго книза сербскаго Милана Обреновича четвртаго, и благословијем же преосвеценаго всео Сербији Митрополита Господина Михаила... штампано у Београду 1870 г. (Мебр. 1Х, с.94. В. А. Тодорова, Книгопис)...

1) Марта 30. 1866 г., Начелник округа Алексинач«ог, надлежним путем извештава Мин. Просвете „да му је А. Петровић из Ниша учитељ, јавио, да неки ученици оскудевају у научним књижицама, и због своје сиротиње нису у стању набавити и“ (Држ. Арх. — Мин. Просв. Пе 812/66) — Решење да се пошљу тражене књиге,

2) По њему и други бугарски писци.

8) Спаса Деспотовић био је родом из села Карбаичина у околини Куманова. Кочијашким послом бавио се око 20 година; ишао је највише у Србију. О њему се говори да је возио велешку младу невесту, Султану, која се удала у Врање за Манасију Лукаревића, а зна се, да се Манасија Лукаревић женио 1860 г. Негде с пролећа, г. 1879, Арнаути, натуткани самим државним властима, сачекали су Спасу у заседи око с. Билаче, и тешко га ранили у десну руку. После два дана, умро је Спаса у Врањској болници.