Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 55

Још год. 1851 налазимо у Пироту рилске духовнике: Киприjana пи Теофила. Међутим не зна се какве су функције вршили.

О калуђеру Неофиту и Јовану Филибелији зна се да су били учени даскали, свакако новога бугарског метода. То су били и први учитељи у Пироту, који су донели бугарски метод и бугарску наставу. Постоји верзија да је у то време била отворена у Пироту и прва женска школа; да је прва учитељица у тој школи била калуђерица Јефтимија, и да је учитељевала три године“). При свршетку Кримскога рата, по некима, баш године 1855, на митрополитску столицу у Пироту лошао је Аншим. Ма како да је био одважан чувар православне вере и патријаршијских привилегија, владика Антим је био врло искључив према новој струји у црквеном питању, која се дотле онако изразила у Бугарској. Био је и врло грамжљив.

Кад је Антим дошао у Пирот, довео је и грчкога учитеља Константина, и отворио грчку школу. Константин је имао неколико ученика, и учио их само грчки. Али, главније од тога било је то, што се од тада почело у цркви, поред словенскога, да пева и грчки; за једном се певницом певало словенски, а за другом грчки.

Бугарска организација у Цариграду познавала је ове негативне особине владике Антима и удвостручила је своју акцију у Пироту. Њени агенти у Пироту развили су живу акцију противу грцизма и, лично, противу Антима.

Међутим, у то време су се вратили у Пирот два младића из Пирота, који су се школовали у Србији. То су били „Петар Ђирић — Млаџин и Јован Ајдукоглин. Петар Ђирић је добио школу у Пазару, а Јован Ајдукоглин ону у Тија Бари. Брзо после ове двојице, дошао је у Пирот за чувара Дечанског метоха ондашњи јеромонах Сава Дечанац, потоњи ректор

интригама протера учитеља, и сад им је школа у најгорем стању на највећу ралост владици.

„Хоћете ли веровати да је владика пиротски трговац и закупац....“ (Сра. Нов. 1859. с. 578).

5 Влад. М. Николић, на пом. м. с. 15, бележи да је у ово време отворила девојачку школу калуђерица Јефтимија, али из онога што је навео недовољно се то потврђује. Питање је, да ли је још оних година била отворена женска школа; па, онда, никако се више по том, све до 1870. г., не помиње женска школа. Бојим се да нису традиције о женској школи и калуђерици помешане са оном о калуђерици Катарини из Казанлика, која је, г. 1868, умрла у Пироту (Из Архивата на Н. Геров Џ, с. 19 пи Морпули Русевој из Пештере, која је г. 1870 (2) отворила женску школу. 7